уторак, 24. новембар 2009.

17. БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ПОД АУСТРО-УГАРСКОМ ВЛАШЋУ

Одлуком Берлинског конгреса Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину.
Отпор окупатору су пружили муслимани које је предводио Хаџи Лојо.

Аустро-Угарска власт је желела да регрутује становнике Босне у своју војску.
Због тога је избила заједничка побуна православаца и муслимана у источној Херцеговини коју је Аустро-Угарска војска угушила.

Бечки двор није укинуо феудализам у Босни и Херцеговини тако да су бегови и аге задржали своје повластице.

Босном и Херцеговином је као гувернен управљао мађарски историчар Бењамин Калај.
Он је тврдио да у Босни живи само један народ - Бошњаци који говоре босанским језиком.
Желео је да Хрвати и Срби забораве своју прошлост.
Пре него што је постао гувернер написао је једну историју Срба, које се касније одрекао.

У Босни је Аустро-Угарска градила железничке пруге уских колосека да би експлоатисала руде и шуме.
У Зеници је изграђена Жељезара за производњу челика.

Почетком 20. века у Босни и Херцеговини је живело 42% православаца, 34% муслимана, 23% католика и 1% јевреја.
Мађарска власт је желела да се у Босну досели што више католика.
Тада су се доселили Мађари, Пољаци, Чеси, Словенци и Украјинци.

Срби у Босни су издавали часопис Босанска Вила у Сарајеву.

У Мостару је основано културно друштво Гусле које је издавало лист Зора.
Чланови друштва су били књижевници Алекса Шантић, Јован Дучић, Светозар Ћоровић...

Због младотурске револуције Аустро-Угарска је анексирала (припојила) Босну и Херцеговину у октобру 1908.
Изабран је босански сабор (скупштина) у којој су били представници све 4 вере.
Као последица анексије основане су про-југословенске, тајне организације које су касније историчари називали Млада Босна.
Члан Младе Босне Богдан Жерајић је извршио атентат на гувернера Босне генерала Варешанина. Да не би био ухапшен попио је отров, а на његовом гробу су се састајали чланови Младе Босне.

Србе у Босни и Херцеговини је предводио књижевник Петар Кочић.
Његове најпознатије приповетке су Јазавац пред судом и Јаблан.
За време првог светског рата душевно је оболео и умро је у болници у Београду.

понедељак, 23. новембар 2009.

16. СРБИ У ЈУЖНОЈ УГАРСКОЈ 19. ВЕКУ

Под називом Јужна Угарска, Мађари су подразумевали Срем, Банат, Бачку и Барању.
У првој половини 19. века Аустријанци су владали Мађарском.

У јужној Угарској је живело доста Срба и они су у тим крајевима чинили већину.
Срби су били грађани, граничари или кметови.
Српске гимназије су постојале у Сремским Карловцима и Новом Саду, а у Сомбору је била Учитељска школа.
У Пешти је основана Матица Српска 1826, која је објављивала српске и стране књиге. Издавала је часопис Летопис, који и данас излази.

Када је избила револуција у Француској и Немачкој у фебруару и марту 1848. Мађари су се побунили против Аустријске власти, прогласили су независност и предводио их је Лајош Кошут.
Срби су од Кошута тражили велику самосталност, а неки су говорили и о уједињењу Јужне Угарске са Србијом.
Тада је Кошут рекао да ће односе између Мађара и Срба решити мач.

У Сремским Карловцима су Срби одржали сабор 3.5.1848. где су прогласили српску војводину, а за патријарха су изабрали Јосифа Рајачића.
Избили су сукоби између Срба и Мађара.
Србе су предводили патријарх Рајачић и Ђорђе Стратимировић, а у помоћ су дошли добровољци из Србије које је предводио Стеван Книћанин.
Срби су победили Мађаре у битци код Сен Томаша (Србобрана) у Бачкој.
Са Србима су у борби против Мађара сарађивали Хрвати, а патријарх Рајачић је прогласио Јосифа Јелачића за хрватског бана.

Кад су Руси и Аустријанци угушили мађарску револуцију 1849, бечки двор је променио однос према Србима.
Проглашена је српска војводина, која је обухватала Банат и делове западне Румуније
У тим крајевима је живело 50% Срба, а остатак су чинили Немци, Мађари и Румуни.
За српског војводу је проглашен Аустријанац.
Као последица аустријске и мађарске револуције укинут је феудализам.
Октобарском дипломом из 1860. укинута је српска војводина, за којом Срби нису жалили.

У то време Србе је предводио адвокат Светозар Милетић.
Он је написао неколико чланака у којима је позивао Србе и Мађаре да се боре против Аустријске хегемоније (превласти).
Матица Српска је премештена у Нови Сад, где је и основано Српско Народно Позориште.
У то време се говорило да је Нови Сад српска Атина, а Црна Гора спрска Спарта.
Светозар је основао Уједињену Омладину Српску чији је циљ био уједињење Срба.

Када је основана Аустро-Угарска 1867, Милетић је схватио да од српско-мађарске сарадње нема ништа, због чега је у Бечкереку (Зрењанину) 1869. основао Српску Народну Слободоумну Странку.
Она је желела да се јужна Угарска и Хрватска организују по федеративном принципу и да се поделе на округе (кантоне) као у Швајцарској.
У борбу против мађарске превласти позвао је Хрвате, Словаке и Румуне.

Члан Народне Странке је био и српски књижевник Јован Јовановић Змај, а српски посланик у Мађарском парламенту је био књижевник Лаза Костић.

Када је почео босанскохерцеговачки устанак 1875. Милетић је критиковао мађарску власт и позвао је Србе у борбу због чега је био осуђен на 2 године затвора.
Када је изашао из затвора, душевно је оболео и престао је да се бави политиком.
Народна странка се поделила на Радикалну и Либералну.

Либералну је предводио Михаило Полит Десанчић који је желео сарадњу са мађарским властима.

Радикале је предводио Јаша Томић, он се тајно залагао за уједињење са Србијом, критиковао је капитализам и давао је нека анти-семитистичке (анти-јеврејске) изјаве.
У љутини је Томић убио Мишу Димитријевића, једног од вођа Либерала.

У јужној Угарској православна црква је управљала школама.
Почетком 20. века на чудан начин је завршио српски патријарх Лукијан. Његово обезглављено тело је нађено како плута у једном језеру у Аустрији.
Мађари су укинули српске школе 1912.

недеља, 22. новембар 2009.

15. ДАЛМАЦИЈА И ХРВАТСКО-СРПСКА КОАЛИЦИЈА

Када је створена Аустро-Угарска 1867. Далмација је припала Аустријском делу, Истра такође.
Законе у Далмацији је доносио Сабор у Задру.
Постојале су Хрватске, Српске и Аутономашке (Италијанске) политичке странке.

До Берлинског конгреса Хрвати и Срби су сарађивали, а сукоб је избио после Берлинског конгреса када је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину. Хрвати су били за окупацију, а Срби против.

Србе у Далмацији су предводили књижевник Степан Митров Љубиша (који је написао дело Кањош Мацедоновић), Саво Бјелановић и епископ Никодим Милаш.
У Далмацији и Боки Которској је било доста Срба-католика, а њихов највећи утицај је био у Дубровнику.
Најпознатији Срби-католици били су књижевници Иво Ћипико и Иво Војновић.

Хрватско-српски односи су се поправили након смене Куена Хедерварија 1903.
Хрватски и српски политичари су потписали Ријечку и Задарску резолуци 1905. и договорили се о сарадњи.
Тако је настала хрватско-српска коалиција.
Предводили су је Франо Супило, Анте Трумбић и Светозар Прибићевић.
Коалиција је победила на изборима у Далмацији и Хрватској.

Хрватски ликовни уметници су излагали у павиљону Србије на светској изложби у Риму (Иван Мештровић).

Бечки двор је желео да оптужи Хрватско-српску коалицију за сарадњу са Србијом и организовао је два судска процеса фригјунгов и велеиздајнички на којима се доказало да су оптужбе двора лажне.

Стјепан Радић је основао Хрватску сељачку странку која је желела да сиромашни грађани и сељаци добију право гласа и залагала се за подунавску федерацију.

субота, 21. новембар 2009.

14. СРБИ И ХРВАТИ У 19.ВЕКУ

Када је настала Аустро-Угарска 1867. Хрватска је била подељена на аустријски и мађарски део. Војна крајина је била под посебном управом бечког двора.

Војна крајина је обухватала Лику (Госпић, Грaчац), Кордун (Карловац), Банију(Петриња, Сисак) и западну Славонију (Пакрац, Данувар, Славонска Пожега, Вировитица).
У Крајини је живело 50% Срба и Хрвата. Србе су предводили епископи у Пакрацу, а у Петрињи је постојала учитељска школа.
Тадашња Хрватска је обухватала Срем и Земун.
У Хрватској је живело 30% Срба.

Одлуком Фебруарског патента у Аустрији су одржани избори 1861. Изабран је Хрватски сабор који се састао у Загребу. У њему су били и српски посланици.

У Хрватској су настале прве политичке странке: Унионистичка, Народна и Хрватска странка права.

Хрватски сабор је 1861. изјавио да је службени језик у Хрватској јужнословенски, а шест година касније да је службени језик хрватско-српски.

Унионистичка странка је подругљиво називана Мађаронска јер се залагала за што боље односе између Хрвата и Мађара.

Народана странка је желела да се Аустрија организује на федеративном принципу и да јужни Словени имају велику самоуправу у оквиру царства.
Тежила је за културним јединством јужних Словена и била је под великим утицајем католичке цркве.
На челу странке били су ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер и историчар Фрањо Рачки.
У Загребу је основана Југословенска академија знаности и умјетности.
Први председник је био Фрањо Рачки, а тајник (секретар) је био Ђуро Даничић, филолог који је превео Стари завет на српски језик.

Хрватска странка права се залагала за обнављање независне државе Хрватске која би се ослободила и од аустријске и од мађарске власти.
Сећали су се хрватске државе која је настала у 9.веку, а Мађарска ју је окупирала почетком 12. века.
На челу странке били су Анте Старчевић (чија је мајка била Српкиња) и Еуген Кватерник.
Они су сматрали да су Словенци планински Хрвати, а Срби православни Хрвати. За југословенске Муслимане су говорили да су цвет хрватског народа.
По њиховом мишљењу Хрватска би требало да се простире од Триглава до Вардара и Тимока.
Говорили су да су Немањићи хрватска династија.
Чланови странке права су били и неки познати књижевници с краја 19. века: Вјенцеслав Новак и Анте Ковачић.

Када је створена Аустро-Угарска 1867. Хрвати и Мађари су почели преговоре о међусобним односима. Хрватско-угарска нагодба је потписана 1868. Хрвати су добили самоуправу. Имали су бана кога је именовао аустријски цар.
Законе је доносио Хрватски сабор у Загребу, а заступнике за парламент су бирали само богати грађани и сељаци.
Хрвати су самостално одлучивали о унутрашњим пословима (полиција), просвети, здравству и судству.
На почетку 60% пореза су слали у Будимпешту, а касније 40%.

Против аустријске власти Странка права је организовала побуну у близини Карловца. Аустријанци су угушили побуну и погинуо је Еуген Кватерник.

Седамдесетих година 19. века хрватски бан је био Иван Мажуранић, књижевник и члан Народне странке.
Он је укинуо српске школе и забранио употребу ћирилице. Он је написао Смрт Смаил-аге Ченгића и допунио Гундулићевог Османа. Када је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. Мажуранић је подржао окупацију, што је покварило односе између Хрватске и Србије.

Војна крајина је укинута 1881. и припојена Хрватској.

Крајем 19. века хрватски бан је био Мађар Куен Хедервари.
Он је управљао Хрватском двадесет година.
Обновио је српске школе и дозволио употребу ћирилице.

Срби у Хрватској су основали своју банку.
Организовали су удружење Привредник, које је помагало стипендијама најбоље ученике.
Настале су Српска радикална и Самостална странка.
У опозицији Хедерварију је била Хрватска странка права.

Цар Франц Јозеф је посетио Загреб 1895. и тада су Срби истакли своју заставу.
Странка права је организовала антисрпске демонстрације и опљачкане су многе српске продавнице.
Демонстрације су поновљене 1902.

После смрти Анте Старчевића на чело Хрватске странке права је дошао Јосип Франк.
Он је био пријатељ бечког двора и непријатељ Срба.
Он је углавном организовао антисрпске демонстрације.

У пролеће 1903. Мађари су желели да на хрватским железницама уведу мађарски језик.
Биле су велике антимађарске демонстрације и Хедервари је смењен.

петак, 20. новембар 2009.

13. ОСНИВАЊЕ АУСТРОУГАРСКЕ

Под утицајем Француске, побунили су се студенти у Бечу у марту 1848.
Смењен је канцелар Метерних и под притиском демонстраната Аустрија је добила устав.
За цара је проглашен Франц Јозеф Хабзбург који је тада имао 18. година.
Он је владао од 1848. до 1916.
Као тековина аустријске револуције укинут је феудализам.
Пошто се побуна смирила, цар је укинуо устав и владао је апсолутистички.
Он се ослањао на полицију којом је руководио министар Александар Бах.
Вршена је германизација и у школама и државној управи је уведен немачки језик.

После аустријских пораза код Мађенте и Солферинија (против Француске и Пијемонта), цар је схватио да не може више да влада на стари начин.
Објавио је октобарску диплому 1860. у којој је обећао устав.
Аустријски устав је објављен 1861. и звао се фебруарски патент.
Аустрија је била централистичка парламентарна монархија, а све законе је доносио парламент у Бечу.
Постојале су и покрајинске скупштине.

После аустријског пораза код Садове 1866. (против Пруске) побунили су се Мађари и после преговора настала је Аустро-Угарска 1867.

Аустријанци и Мађари су се договорили од подели државе.
Аустријском делу царства су припадале:
- Западна Украјина (област око града Лавов)
- Јужна Пољска (око града Кијева)
- Чешка
- Јужни Тирол (северна Италија, град Болцано)
- Трст
- Словенија
- Истра
- Далмација
- Бока Которска

Мађарски делови државе били су:
- Словачка
- Ријека
- Област између Ријеке и Задра
- Хрватско Загорје
- Славонија
- Међимурје
- Војводина
- Трансилванија (Ердељ, западна Румунија)

Аустрија и Мађарска су имале заједничког владара, војску, дипломатију и финансије, а одвојене скупштине у Бечу и Будимпешти.

12. БАЛКАНСКИ РАТОВИ


ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ

Италија је напала Турску 1911. и освојила је Либију.
За време италијанско-турских ратова, Албанци су се побунили и преузели су власт у Старој Србији и Скопљу.
Касније су Турци угушили побуну и обећали Албанцима аутономију.

Русија је желела да се створи Балкански савез који би ратовао против Турске.
У име Србије је преговарао министар Милован Миловановић.
Србија и Бугарска су се договориле око поделе новоосвојених области.
Србија би добила део Албаније, Стару Србију и део Македоније (западно од линије Крива Паланка-Велес-Охрид).
Бугарска би добила делове Македоније источно од те линије.
У случају неспоразума спор би решио руски цар.

Балкански савез је настао у јесен 1912. и чиниле су га Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка.
У октобру 1912. Балкански савез је објавио рат Турској и тако је почео Први балкански рат.

У Србији је владало велико одушевљење за борбу.
Наша војска је била подељена у 3 армије.
Првом армијом су командовали престолонаследник Александар Карађорђевић и генерал Петар Бојовић.
На челу друге армије је био генерал Степа Степановић, а на челу треће армије је био генерал Божа Јанковић.
Врховни командант наше војске (начелник генералштаба) је био генерал Радомир Путник.

На почетку рата наша војска је победила Турке код Куманова у северној Македонији 23. и 24. октобра 1912. године.
Срби су ослободили Скопље, Тетово, Битољ, Охрид и Штип.
У западној Македонији била је чувена Облаковска битка код Прилепа.

Други одред српске војске је ослободио Стару Србију са градовима Прибој, Пријепоље и Нови Пазар.
Један одред наше војске је заузео део Албаније и луку Драч.

Уз помоћ Аустрије и Италије основана је држава Албанија у новембру 1912.

Црногорском војском су командовали сердар Јанко Вукотић и генерал Митар Мартиновић.
Црногорци су ослободили Пљевљу, Бијело поље, Беране, Плав (у долини Лима), Пећ и Ђаковицу.
Српска и црногорска вјска су опселе Скадар и тада је погинуо први српски авијатичар Михаило Петровић.
Црногорци су заузели Скадар, али су им велике силе наредиле да напусте град.

У Првом балканском рату Бугари су неколико пута победили Турску и стигли су у близину Цариграда.
Грци су ослбодили Солун, Јањину ( северо-западна Грчка) и Крит.
Срби су помогли Бугарима да освоје Једрене.
Први балкански рат је завршен миром у Лондону крајем маја 1913. године.
Турци су поражени и у Европи им је остало само мало територије око Цариграда (источно од линије Енос-Мидија).
У лондонском миру је примењен принцип uti posidentis (лат. шта си освојио, то је твоје).

Због успеха у рату генерал Радомир Путник је проглашен за војводу.


ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ

После Лондонског мира Србија и Бугарска нису могле да се договоре о подели Македоније.
Србија је тражила целу Македонију јер ју је наша војска сама ослободила, јер није ништа добила у Албанији и јер је помогла Бугарима да освоје Једрене.
Бугари нису пристали на промену договора.
Председник српске владе Никола Пашић је тражио да у спору посредује руски цар Николај II.

Међутим, по наговору бечког двора Бугари су напали Србе крајем јуна 1913.
Наша војска је победила Бугаре на обалама реке Брегалнице у источној Македонији.
Тако је почео Други балкански рат.

Бугарској су објавиле рат Црна Гора, Грчка, Румунија и Турска.
Турци су заузели Једрене, а Румуни Добруџу (крај јужно од делте Дунава).
Бугари су трпели поразе на свим фронтовима.

Други балкански рат је завршен миром у Букурешту у августу 1913.
По букурештанском миру Македонија је подељена на 3 дела: Грци су добили Егејску Македонију са Солуном (50% територије), Срби су добили Вардарску Македонију са градовима Скопље, Тетово, Битољ, Прилеп, Охрид и Штип (40% територије), а Бугарима је припала Пиринска Македонија (10% територије).

За време Другог балканског рата у Македонији је била епидемија куге.

У јесен 1913. побунили су се Албанци у Старој Србији и Македонији, али је наша војска угушила побуну.

11. МАКЕДОНИЈА И СТАРА СРБИЈА ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Одлуком Берлинског конгреса Македонија и Стара Србија су и даље под Турском влашћу.
У тим крајевима је и даље феудализам. Бегови и Аге су били Турци, Албанци и муслимани југословенског порекла, а кметови (чивчије) су били православци.
Они су одвајали од жетве Беговима и Агама и плаћали су порез држави.

У Призрену су Албанци основали Призренску лигу 1878. Они су желели да се ослободе турске власти и да оснују своју државу која би обухватала данашњу Албанију, западну Македонију, Стару Србију, делове Црне Горе (Улцињ, Бар), делове данашње Србије (Бујановац, Прешево) и Епир (северозападна Грчка).

Крајем 19. и почетком 20. века Турци и Албанци су угњетавали Србе у Старој Србији и Македонији и неколико стотина хиљада Срба се преселило у краљевину Србију.

У Призрену је основана српска Богословија.

Словенско становништво Македоније је показивало различита национална осећања.
Већина је сматрала да су Бугари, а мањина да су Срби.

За утицај у Македонији су се бориле српска, бугарска и грчка црква.
Оне су оснивале школе и градиле цркве.

Крајем 19. века основана је Унутрашња Македонска Револуционарна Организација - ВМРО.
Њен је циљ био уједињење Македоније са Бугарском.
На челу ВМРО је био Гоце Делчев, кога су убили Турци.
ВМРО је организовала устанак у Македонији 1903. на православни празник св. Илија (02.08).
Устаници су ослободили Крушево (градић у западној Македонији).
Турци су угушили Илиндањски устанак после 10 дана.

Бугарска, Србија и Грчка су оснивале чете и слале их у Македонију да ратују против Турака, а понекад су ратовале и међусобом.
Српски устаници у Македонији називали су се четници, а најпознатији четнички војвода у Македонији био је војвода Вук, који се заправо звао Војин Поповић.

среда, 18. новембар 2009.

10. ЦРНА ГОРА КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА



КНЕЗ ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ

У првој половини 19. века Црна Гора је формално припадала Турској, али Црногорци нису плаћали Султану порез.
Црна Гора се простирала између Скадарског језера, Боке Которске (која је припадала Аустрији), реке Зете и границе са Херцеговином, која је тада припадала Турској.

Главно место било је Цетиње.

Брда су се простирала између Зете и Лима.


У првој половини 19. века Црном Гором су владале владике Петар I и Петар II.

Петар II Петровић Његош
умро је 1851. и наследио га је рођак Данило Петровић.

Он није желео да буде калуђер.

Уз помоћ Русије се прогласио за кнеза и владао је Црном Гором од 1851. до1860.


Кнез је саставио црногорски законик у коме пише да у Црној Гори живи само један народ Срби.

Смртна казна је била предвиђена у случајевима издаје, чедоморства и крађе поновљене трећи пут.

Кнез је наредио Црногорцима да морају да плаћају порез, а ко није хтео да плаћа порез спаљивали би му кућу.

Највећи отпор порезу пружило је племе Кучи, па су зато нека њихова села спаљена.

Кнез је имао једну ћерку.


Због турског зулума побунили су се Срби у источној Херцеговини, које је предводио Лука Вукаловић.

Пошто је кнез помогао устаницима, Турци су напали Црну Гору 1853.

Турском војском је командовао Омер паша Латас пореклом Србин из Лике.

Војска је стигла у близину Цетиња.

Тада је кнез наредио да се слова из штампарије претворе у муницију.

Под притиском великих сила Турска је прекинула напад на Црну Гору.


Кримски рат је завршен Париским конгресом 1856. и тада су велике силе признале аутономију Србији и Црној Гори у оквиру Турског царства.


Турци су поново напали Црну Гору 1858. године. Под командом војводе Мирка Петровића Црногорци су победили Турке код Грахова ( на граници Црне Горе и Херцеговине).

Тада су успоставњене границе Црне Горе са Албанијом и Босном и Херцеговином, које су тада биле под турском влашћу.



КРАЉ НИКОЛА ПЕТРОВИЋ

Кнеза Данила је наследио рођак Никола Петровић, који је дошао на власт када је имао 19 година и владао је од 1860. до 1918.

На почетку владавине кнез је управаљао земљом уз помоћ сената у коме су били племенски поглавари.


Турци су поново напали Црну Гору 1862.

Под притиском великих сила прекинули су нападе.


У ослободилачким ратовима од 1868. до 1878. црногорска војска је постигла неколико победа, а Берлинским конгресом 1878. је стекла независност и територијално се проширила.

После проглашења независности кнез Никола је почео да влада апсолутистички.


Његову владавину су критиковали неки угледни Црногорци, а највише познати јунак Марко Миљанов.

Он је научио да пише у педестој години и чувена је његова књига Примери чојства и јунаштва.

Он је писао да је јунаштво сачувати себе од других, а чојство сачувати друге од себе.


На Цетињу су основане гимназија, богословија и школа за девојке - Институт.


Главна привредна грана је била пољопривреда.
У Никшићу је основана пивара.
Изграђена је пруга од Бара до Вирпазара, а воз је ишао брзином од 5 km\
h.
На Цетињу је излазио лист Глас Црногораца.
Многи угледни Срби су неко време боравили у Црној Гори: Љубомир Ненадовић, Лаза Костић, Симо Матавуљ...


Валтазар Богишић
(Србин, калуђер, пореклом из Цавтата) је саставио црногорски законик, који је повезивао црногорску традицију са модерним правом.


Кнез Никола је имао шест ћерки и три сина.
Ћерке је удао за европске владаре, па су га звали таст Европе.
Његова ћерка Зорка се удала за српског краља Петра Карађорђевића.
Јелена се удала за италијанског краља Виторија Емануела (Јелена Савојска).
Две његове ћерке удале су се за руске кнежеве, које су убили Бољшевици за време грађанског рата у Русији.


Када је 1903. успостављена парламентарна демократија у Србији и кад је избила Прва руска револуција 1905. године, кнез Никола је схватио да не може више да влада на стари начин.
Због тога је саставио први црногорски устав.
Црна Гора је постала парламентарна монархија.
Три четвртине посланика је бирао народ, а једну четвртину је именовао кнез.


У Црној Гори су настале прве политичке странке: Народна (Клубаши) и Права народна (Праваши).
Народна странка се залагала за уједињење са Србијом, а Права народна за независну Црну Гору.


Односи између Србије и Црне Горе су се погоршали када су црногорски студенти из Србије донели бомбе у Црну гору.
Односи су се поправили за време анексионе кризе.

За време прославе педесетогодишњице владавине Никола Петровић се прогласио за краља Црне Горе 1910. године.


Краљ Никола је био песник.
Написао је мемоаре у трећем лицу.
Чувена је његова патриотска песма Онамо, онамо.
Написао је и драму Балканска царица, где се говори о приликама у Црној Гори у 15. веку.

9. ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА У СРБИЈИ (КРАЉ ПЕТАР КАРАЂОРЂЕВИЋ)

Када је убијен краљ Александар Обреновић у јуну 1903. (мајски преврат) српска народна скупштина је изабрала за краља Петра Карађорђевића (Карађорђевог унука, сина бившег кнеза Александра).

Петар Карађорђевић је рођен 1844. Када је збачен кнез Александар, Петар Карађорђевић је отишао у Француску где је студирао на војној академији, учествовао је на француској страни у француско-пруском рату и добио је одликовање легије части. Такође се борио и у војсци париске комуне.
Ратовао је у босанскохерцеговачком устанку под именом Петар Мркоњић.

Превео је књигу која се зове О слободи енглеског филозофа Џона Мила.

Оженио се Зорком, ћерком црногорског краља Николе Петровића.
Имали су синове Ђорђа и Александра и ћерку Јелену.

Када је постао краљ 1903. Петар Карађорђевић је вратио на снагу устав из 1888. који је био међу најбољим у Европи.
Штампа је била слободна и било је 15 дневних листова.
Динар је био једна од најјачих валута и вредео је колико и француски франак.
Први број Политике је изашао 1904. и то је наш најстарији дневни лист.

Доситеј Обрадовић и Иван Југовић су основали прву школу за чиновнике Велика Школа 1808. Школа је престала да ради после пропасти српског устанка. Обновљена је 1863. Састојала се од три факултета: правног, филозофског и техничког.
Београдски Универзитет је основан 1905.
На њему су предавали познати професори:
- Михаило Петровић Алас - математичар
- Милутин Миланковић - физичар и астроном
- Јован Жујовић - геолог
- Јован Цвијић - географ и етнолог
- Сима Лозанић - хемичар
- Брана Петронијевић - филозоф
- Богдан Поповић - књижевни критичар, који је основао наш најпознатији књижевни часопис Српски гласник
- Јован Скерлић - књижевни критичар
- Александар Белић - филолог
- Стојан Новаковић - правник, историчар, књижевник
Најпознатији православни теолози били су епископ Николај Велимировић, који је проглашен за свеца и Јустин Поповић.

После 1903. у Србији су постојале следеће политичке странке Народна Радикална, Самостална Радикална, Напредна, Либерална и Социјал-Демократска.
На власти су се смењивале Народна Радикална и Самостална Радикална странка.

Народна Радикална странка се залагала за уједињење свих српских крајева и предводили су је Никола Пашић, Стојан Протић, Милован Миловановић, Лазар Паћу (који је био министар финансија, а пореклом је био Цинцар).
Цинцари су потомци Римљана православне вере.

Самостална Радикална странка се залагала за уједињење свих југословенских крајева.
Предводили су их Јаша Продановић, Љуба Давидовић и Љуба Стојановић.

На челу српске Социјал-Демократске странке био је Димитрије Туцовић.
Она се учланила у II интернационалу и имала је два посланика у скупштини.

Када је Петар Карађорђевић преузео власт Србија је имала најбоље односе са Русијом и Француском, док су ослабиле везе са Аустро-Угарском.
Наша земља је купила топове у Француској, што је наљутило Бечки двор.
Аустро-Угарска је забранила увоз српских свиња и увела је царине на наше пољопривредне производе.
Тада је 90% нашег извоза ишло у Аустро-Угарску. Највише смо извозили свиње, рогату стоку и суве шљиве.
Економске санкције према Србији називају се Царински (Свињски) рат и трајале су од 1905. до 1911.
Србија је нашла нова тржишта.
На пример, у Немачку је извозила пољопривредне производе.
Такође је склопила трговински уговор са Бугарском, која је дозволила да извозимо Дунавом.

Аустро-Угарска је припојила Босну и Херцеговину почетком октобра 1908.
Против анексије су биле Србија, Црна Гора, Русија и Турска.
Образована је коалициона влада од представника свих странака, а председник је био напредњак Стојан Новаковић.
У Београду је Бранислав Нушић уписивао добровољце за рат.
Основано је патриотско друштво Народна Одбрана.
Антанта је рекла Русији да је неће подржати.
Бечки двор је платио Турској да се одрекне Босне и Херцеговине.

Престолонаследник Ђорђе је давао ратоборне изјаве, међутим Србија је остала усамљена.
Крајем марта 1909. наша влада је изјавила да анексија Босне и Херцеговине не погађа наше интересе.

У љутини, престолонаследник Ђорђе је убио једног војника.
Због тога се одрекао власти у корист млађег брата Александра.

Краљ Петар је изградио маузолеј Карађорђу у Опленцу код Тополе.
Црква је украшена мозаиком који представља најлепше српске фреске.

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис је основао тају осрганизацију Уједињење или смрт, 1911. коју су противници називали Црна рука.
Организација се залагала за уједињење јужних Словена, изузев Словенаца, које је сматрала Немцима.
Издавала је лист Пијемонт, јер је желела да Србија буде "Пијемонт" јужних Словена.

среда, 30. септембар 2009.

8. КРАЉ АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ

Кад је краљ Милан абдицирао 1889. његов син Александар је имао 13 година.
Уместо њега Србијом је управљало намесништво у ком су били: Јован Ристић и генерал Јован Бели Марковић.
Намесништво је ослободило радикале из затвора.
Никола Пашић је једно време био градоначелник Београда, а касније и председник владе.

Српска књижевна задруга је основана 1892. и она је издавала домаће и стране књиге.
Исте године Београд је посетио Никола Тесла и пуштен је у рад први трамвај.

Уз помоћ војске Александар Обреновић се прогласио за краља 1893.
На почетку владавине је укинуо Устав и 1888. и вратио онај из 1869.
На почетку његове владавине министри су били радикали и напредњаци.
Краљ Александар је посетио прве модерне Олимпијске игре у Атини 1896.
На повратку је био у Хиландару где је засадио маслину. Од Калуђера је добио Мирослављево Јеванђеље које се и сад чува у Народном музеју.

Од 1896. до 1900. Краљ је владао апсолутистички, а у његовој влади су били министри из разних странака.
Председник владе је био доктор Владан Ђорђевић.
Краљ Милан се вратио у Србију и његов син га је поставио за команданта војске.

У лето 1898. један радник из Босне је покушао да убије краља Милана, тај догађај се назива ивандањски атентат.
За атентат су Обреновићи оптужили радикале и ухапшен је Никола Пашић.
Он се на суђењу уплашио и изјавио је да радикали сносе извесну одговорност за атентат.
Обреновићи су хтели да га осуде на смрт, али су га Руси одбранили.

Краљ Милан је желео да ожени сина неком европском принцезом, међутим Александар Обреновић се заљубио у дворску даму своје мајке, удовицу Драгу Машин, која је била старија од њега 15 година.
Краљ Милан и краљица Наталија су хтели да спрече њихову везу, јер су знали да је Драга нероткиња.
Међутим, краљ Александар је одлучио да се ожени Драгом и против великог противљења, у лето 1900. године.
Разочаран краљ Милан је умро у Бечу 1901.
Разочарана краљица Наталија је отишла у Француску где је постала католкиња, а касније и католичка монахиња. Оставила је део свог имања београдском универзитету.
На венчању 1900. кум је био представник руског цара Николаја II.

Краљ Александар је објавио Устав 1901.
По уставу, законе су доносили скупштина и сенат.
Неке посланике је бирао народ, а неке је именовао Краљ.

Дошло је до свађе у радикалној странци.
Један део радикала је био незадовољан држањем Николе Пашића на суду и они су основали Самосталну Радикалну Странку.

У Србији је избио велики скандал 1901. када се чуло за краљичину лажну трудноћу.
Говорило се да ће будући краљ бити неко од Драгине браће Никодије или Никола Луњевић.

Краљ Александар је посетио Беч где је са једном аустријанком имао ванбрачног сина.
Краљев унук Стефан и сад живи у Бечу.

Краљ Александар се често бахато понашао.
Једном приликом је укинуо устав на 45 минута да би сменио неке министре и чиновнике.

У марту 1903. у Београду су избиле велике ђачке демонстрације.
Власт је наредила ученицима трговачких школа да морају на ђачким књижицама да имају фотографију, што су у то време имале само проститутке.
Избили су сукоби са полицијом и војском и било је рањених и мртвих.

Краљевом владавином била је посебно незадовољна војска која није редовно примала плате и била је противник краљице Драге.
Капетан Драгутин Димитријевић Апис је организовао заверу у којој су учествовали и либерали.
Једне јунске ноћи по грегоријанском, а мајске по јулијанском календару 1903. војска је упала у двор.
Убила је краља, краљицу и председника владе.
Краљев и краљичин леш су исечени и бачени кроз прозор у башту.
Током војног пуча био је рањен и Апис.
Угасила се династија Обреновић.

уторак, 29. септембар 2009.

7. КРАЉ МИЛАН ОБРЕНОВИЋ



ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА И ПРОГЛАШЕЊЕ КРАЉЕВИНЕ

Кнез Милан Обреновић се страшно разочарао у Русију пошто је она подржала Бугарску на Берлинском конгресу због тога је одлучио да успостави најбоље односе са Аустро-Угарском.

Кнез Милан и аустро-угарски цар Франц Јозеф потписали су Тајну конвенцију (споразум) 1881.
Кнез је обећао да неће помагати Русима у Босни и Херцеговини, да ће Србија углавном трговати са Аустро-Угарском и да неће склапати међудржавне уговоре без дозволе Аустро-Угарске.
Бечки двор је обећао да ће помоћи Србији да ослободи Македонију и стару Србију и да ће подржавати проглашење Краљевине Србије.

Краљевина Србија је проглашена 6.03.1882.
Први краљ је био Милан Обреновић, а краљица је била Наталија.
Химна је била Боже правде. Стихове је написао књижевник Јован Ђорђевић (стриц Стевана Сремца), а музику је компоновао Словенац Даворин Јенко.


ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ

После Берлинског конгреса у неѕависној Србији важи Намеснички устав из 1869.
Законе је доносила скупштина, право гласа су имали само богати грађани и сељаци.

Политичке странке су групе истомишљеника чији је циљ да буду на власти да би остварили своје идеје.
Прве политичке странке основане су у Србији 1881. То су биле Народна Радикална, Либерална и Напредна странка.
Народну радикалну странку су основали Никола Пашић и новинар Пера Тодоровић.

Никола Пашић је рођен у Зајечару 1845.
Студирао је технику у Швајцарској, где се дружио са Светозаром Марковићем и Бакуњином.
Кад се вратио у Србију ублажио је свој став према власти.
Пашић је мало говорио и звали су га Баја.
Народна радикална странка је представљала сиромашне грађане и сељаке.
Желели су да укину устав из 1869. јер је по том уставу три четвртине посланика бирао народ, а једну четвртину је постављао кнез.
Радикали су желели да сви пунолетни грађани имају право гласа и да народ бира општинске власти (локална самоуправа).
Радикали су имали највише чланова. Подржавали су их учитељи и свештеници.
Залагали су се за уједињење свих српских крајева и наш главни савезник буде Русија.

Либерали су подржавали устав из 1869.
Предводио их је Јован Ристић.
Представљали су богате сељаке и грађане и желели су такође да Русија буде наш главни савезник.

Напредна странка је подржавала политику краља Милана.
Желела је да Аустро-Угарска буде наш главни савезник.
Странку су предводили Милутин гарашанин (син Илије Гарашанина, аутора Начертанија) и Стојан Новаковић.
Странка је желела да право гласа имају само богати и образовани грађани, а да законе доносе скупштина и сенат.


ТИМОЧКА БУНА

У доба краља Милана главне одлуке су доносили чиновници и полиција.
Његову политику највише су критиковали радикали.
Краљ Милан се мешао и у црквена питања.
Сменио је митрополита Михаила и поставио свог кандидата.

Краљ је био незадовољан учинком народне војске у ослободилачким ратовима и желео је да оснује стајаћу војску у касарнама.

Удовица Јеврема Марковића, Јелена, је покушала атентат на краља у позоришту у Београду.

Краљ је наредио да се од народа одузме оружје које се налазило у њиховим кућама.
Такође је донета одлука да се попише сва стока.
Због тих краљевих одлука побунили су се сељаци у источној Србији у јесен 1883. (то се назива Тимочка буна).

Побуњеници су заузели Сокобању и Књажевац, а предводили су их радикали.
Део војске, који је био веран краљу, угушио је Тимочку буну.
Стрељано је двадесет четворо радикалских вођа.
Никола Пашић је емигрирао у Аустро-Угарску, а касније је живео у Бугарској.
Ухапшен је и Пера Тодоровић. У затвору је променио мишљење и касније постао пријатељ краља Милана.

Прва железничка пруга у Србији изграђена је између Београда и Ниша, а први воз је кренуо 1884. Касније је пруга продужена до Пирота и Врања.

У јесен 1885. Бугарска је припојила источну Румелију.
Краљ Милан је сматрао да је на тај начин прекршена одлука Берлинског конгреса.
По савету Аустро-Угарске, Срби су први напали Бугарску.
Наша војска је безвољно кренула у рат и стигла на 28km од Софије.
Бугари су победили српску војску код Сливнице у новембру 1885.
После тога су заузели Пирот.
Велике силе су прекинуле рат и успоставиле status quo ante bellum (стање као пре рата).

Српска академија наука и уметности је основана у Београду 1886.
Пре тога се звала Друштво српске словесности, а касније Српско учено друштво.
Први председник САНУ био је лекар и природњак Јосиф Панчић.
Тренутно је председник Никола Хајдин.


УСТАВ ИЗ 1888

Односи између краља Милана и краљице Нталије нису били добри.
Краљ је имао неколико љубавница и често се коцкао.
Он је говорио да је краљица лезбејка.

После српско-бугарског рата пала је популарност краља у народу.
На изборима 1887. победили су Радикали и Либерали, а краљеви миљеници Напредњаци су доживели пораз.

Због пораза у рату и неуспеха на изборима, краљ Милан је био приморан да састави демократски устав 1888.
По уставу из 1888. успостављена је парламентарна демократија у Србији.
Све законе је доносила скупштина и све посланике је бирао народ.
Право гласа су имали мушкарци старији од 21 године.
Грађани су бирали општинске власти-локалну самоуправу.
Такође је штампа била слободна.

Краљ није могао да подноси демократски устав.
Абдицирао је 6.03.1889. у корист свог сина Александра, који је имао 13 година.
Краљ је отшао у Беч, а касније у Париз и себи додоели титулу гроф од Такова.
Тражио је од српске владе 3 милиона динара да се више никад не врати у Србију.
Добио је милион.
Краљ је успео да издејствује да влада протера краљицу Наталију из Србије.

четвртак, 17. септембар 2009.

6. ВЕЛИКА ИСТОЧНА КРИЗА И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС



БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНАК

У 19. веку Босна и Херцеговина је и даље била под Турском влашћу, где је владао феудални поредак.
Земљопоседници (Бегови и Аге) били су Турци и Муслимани југословенског порекла.
Кметови (чивчије) су били хришћани.
Кметови су плаћали државни порез, а беговима и агама су давали од једне десетине до једне трећине жетве.

Због муслиманских насиља (зулума) побунили су се Срби у источној Херцеговини 1875. тај устанак се зове Невесињска пушка.
Устанике су предводили Мићо Љубибратић, Богдан Зимоњић, Голуб Бабић.
Устанак се проширио и на босанску Крајину.
Устаници из Херцеговине су желели уједињење са Црном Гором, а они из босанске Крајине са Србијом.
У помоћ устаницима дошли су добровољци из Црне Горе које је предводио војвода Пеко Павловић.
Такође је у Босну дошао и Петар Карађорђевић, син бившег кнеза Александра,
он је узео надимак Мркоњић по коме је добио назив Мркоњић Град у централној Босни.
Устаници су неколико пута победили турску војску и нису знали да су се руски цар Александар II и аустријски цар Франц Јозеф договорили да Босна припадне Аустро-Угарској.


ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТОВИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Кад је почео босанскохерцеговачки устанак Црном Гором је владао кнез Никола Петровић, а Србијом је владао кнез Милан Обреновић.

Кнез Никола и српска скупштина су желели да се објави рат Труској.
Кнез Милан је био опрезан, јер је сматрао да наша војска није спремна.

Кад је почео босанскохерцеговачки устанак кнез Милан се оженио руско-румунском властелинком Наталијом.
Сматрало се да су кнез Милан и кнегиња Наталија били најлепши европски владарски пар.
Они су имали сина Александра.

Почетком 1876, лекар и књижевник Владан Ђорђевић је основао српски црвени крст.
У јуну 1876. Србија и Црна Гора су склопиле војни савез, а крајем јуна су објавили рат Турској.
У Србију су дошли добровољци из Русије, а нашом војском је командовао руски генерал Черњајев.
Најпознатији спрски команданти били су Јован Бели Марковић, пуковник Ђуро Хорватовић и словак Франтишек 'Фрањо' Зах.
У корист Срба писао је Виктор Иго, а Петар Илич Чајковски је искомпоновао Словенски марш.
Тада се ратовало пушкама, бомбама и бајонетима.
Почетком рата Срби су победили Турке код Шуматовца (код Алексинца), а велико борбе су се водиле на планини Јавор код Ивањице, затим су Турци извршили противнапад спалили су Књажевац и Зајечар и победили нашу војску код Ђумиса у близини Крушевца.
Уз помоћ Русије, Србија и Турска су склопиле мир.
У рату између Србије и Турске је учествовао и руски добровољац пуковник Рајевски (који је био инспирација за лик Вронског у роману Ана Карењина). Он је погинуо и сахрањен у близини Алексинца.

Много више успеха је има црногорска војска којом је комадновао кнез Никола Петровић.
Црногорци су победили турску војску на Вучијем долу код Билеће у источној Херцеговини.
Једног пашу су заробили, а једног тешко ранили.
После тога црногорска војска је ослободила Никшић и Бар.

Крајем 1877. у српској војсци су се побунили Карађорђевци и та буна се назива Тополска буна.
Заузели су Тополу, а део војске који је био одан кнезу Милану угушио је побуну.
За организовање побуне оптужен је Јеврем Марковић (брат Светозара Марковића) који је због тога стрељан.

Крајем 1878. су Руси објавили рат Турској.
Руси су позвали Србе да наставе борбу.
Ослободили су Ниш и Прокупље, а дошли су до манастира Грачаница, на Косову.


САНСТЕФАНСКИ МИР И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС

Руси су ослободили Бугарску и приближили се Цариграду, то је уплашило велике западне силе, па су под притиском Европе, Русија и Турска потписале мир у Сан Стефану у близини Цариграда почетком марта 1878.
По санстефанском миру је требало да настане Велика Бугарска која би се простирала од Егејског мора до Дунава и од Црног мора до охридског језера она би обихватала Македонију у југоисточну Србију.
Велика Британија, Француска и Немачка су биле незадовољне санстефанским миром јер је тиме Русија добила велики утицај на Балкану, због тога су успеле да се тај мир поништи.

Да би се решиле прилике на Балкану одржан је конгрес великих сила у Берлину у јуну и јулу 1878.
Конгресом је председавао немачки канцелар Бизмарк.
Србију је представљао Јован Ристић који није имао право гласа.

На конгресу је установљено:
- Румунија , Србија и Црна Гора су постале независне државе и потпуно се ослободиле турске власти.
- Србија је добила градове Ниш, Пирот, Лесковац, Врање, Прокупље, Куршумлија.
- Србија је морала да изгради железничку пругу од Београда до Пирота, а касније и до Врања.
- Црна Гора је добила градове Подгорицу, Никшић, Колашин, Бар и Улцињ.
- Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херзеговину.
- Македонија и стара Србија су остале под турском влашћу.

Стара Србија се делила на:
- Метохију (са градовима: Призрен, Пећ, Ђаковица)
- Косово (Приштина, Косовска Митровица, Гњилане)
- Рашко-Полимска област (Прибој, Пријепоље, Сјеница, Нови Пазар)

-Бугарска је подељена на два дела.
Северном Бугарском су управљали кнежеви немачког порекла,
а јужна Бугарска (или источна Румелија) је добила аутономију у оквиру турског царства.
-Велика Британија је заузела Кипар.

уторак, 15. септембар 2009.

5. ЕВРОПСКА КУЛТУРА У 19. ВЕКУ

У 19. веку су напредовале природне науке и техника.

У друштвеним наукама, Француз Огист Конт је основао социологију (науку о друштву).
Поред Маркса најпознатијо социолози били су још Француз Емил Диркен и Немац Маркс Вебер.

У првој половини 19. века најпознатији филозофи су били: Кант, Хегел, Маркс, Фојербах.
Кант је говорио да је Земља настала од усијане масе из космоса,
сматрао је да би сви људи требало да раде у интересу човечанства,
залагао се за једну међународну организацију држава сличну Уједињеним нацијама.
Хегел је сматрао да развој човечанства представља развој духа.
За њега је држава врхунац друштвене организације.
Његова дела су: Историја филозофије и Филозофија историје.
Фојербах је сматрао да је човек створио Бога, а не Бог човека.

У другој половини 19. века најпознатији филозофи су били: Шопенхауер, Ниче и Кјеркегор.
Шопенхауер је сматрао да човеково понашање одређују несвесни мотиви.
Он је много проучавао индијску филозофију и религију.
Није веровао у чула и сматрао је да она само приказују привид стварности.
Фридрих Ниче је био књижевник и филозоф.
На њега су највише утицала индијска учења и идеје персијског пророка Заратустре.
Говорио је да је Бог умро, а да би светом требало да владају надљуди, за које не постоји морал.
За њега не постоје "добри" људи они су или слабићи или лажови.
За њега светска историја представља вечно враћање истом.
Једном приликом у Милану кочијаш је ударио бичем коња,
Ниче је заплакао и загрлио коња, након чега више није писао и остатак живота је провео у психијатријској болници.
Нека његова дела су: Тако је говорио Заратустра и Антихрист.
Данац Кјеркегор је писао о односу хришћанства и свакодневног живота.
Најпознатије његово дело је Или, или.

У 19. веку најлепше романе су писали: Фјодор Достојевски и Лав Толстој.
Фјодор Михајлович Достојевски, 1821-1881.
Написао је мемоаре из сибирског живота - Записи из мртвог дома.
Најпознатији православни писац.
Најважнији његови романи су: Идиот, Злочин и казна и Браћа Карамазови.
Лав Николајевич Толстој, 1828-1910.
У роману Рат и мир описује прилике у Русији и рат са Наполеоном, почетком 19. веку.
Остали романи: Ана Карењина и Васкрсење.
Прихватио је неке хиндуистичке и протестантске идеје и због тога је искључен из цркве.

Најлепше драме у 19. веку писали су Рус Антон Павлович Чехов (Три сестре, Ујка Вања, Галеб) и Норвежанин Хенрих Ибзен (Непријатељ народа, Авети, Дивља патка)

Крајем 19. и почетком 20. века Париз је био центар светске културе и то се доба назива бел епок (Belle Epoque).
Тада су у Паризу живели разни уметници:
Сликари: Мане, Моне, Дега, Реноар, Тулуз Лотрек, Сезан, Ван Гог, Гоген.
Музичари: Дебиси, Жорж Бизе.
Књижевници: Балзак, Флобер, Иго, Зола, Ги де Мопасан (који је познат по приповеткама у којима је писао о љубавним темама и тајанственим појавама).

петак, 11. септембар 2009.

4. ИМПЕРИЈАЛИЗАМ И МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА



ИМПЕРИЈАЛИЗАМ

Империјализам представља освајање других држава.
Крајем 19. века велике европске силе су покориле велике делове ваневропских земаља.

Велика Британија је била велика светска колонијална и поморска сила.
Заузела је Индију, на чијој су територији настале државе: Индија, Пакистан, Бангладеш и Шри Ланка.
У Азији су Британци заузели: Мијанмар, Малезију, Сингапур и Хонг Конг.
Њихове колоније у Африци су биле: Египат, Судан, Гана, Нигерија, Јужноафричка Република и Кенија.
Британци су владали и Аустралијом, Новим Зеландом и неким острвима у карипском мору и Океанији.
Од својих колонија су основали савез Комонвелт.

Француска је освојила Индокину, где је најбитнија држава Вијетнам.
У Африци: Мароко, Алжир, Тунис, Сенегал, Гвинеја, Обала Слоноваче,
Мадагаскар, Сомалија, такође и нека острва у карипском мору и Океанији.

Немачка и Италија су имале мало колонија, јер су се касније ујединиле (Италија 1870, а Немачка 1871).
Немачка је колонозовала делове Кине и нека острва у Океанији, затим део Конга, југозападну Африку, Намибију и Танзанију.
Италија је имала део Сомалије, а била је поражена од Етиопије.

Белгијанци су владали Конгом, а Холанђани Индонезијом и неким острвима у карипском мору.
Шпанци су управљали државама Мароко, Екваторијална Гвинеја,
а најважније Португалске колоније биле су: Ангола, Мозамбик и Макао (југоисточна Кина).
Руси су заузели централну Азију.
Придружене тероторије Сједињеним Америчким Државама су: Гуам и Самоа у Тихом океану, Девичанска острва у карипском мору и Порторико.


МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ
КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Русија, Немачка и Аустро-Угарска су склопиле троцарски савез 1873. и он је трајао до берлинског конгреса 1878.

Немачка, Аустро-Угарска и Италија су имале мало колонија и желеле су нову поделу света.
Немачка је желела проширење у источној Европи и колоније у Африци.
Аустро-угарска се ширила на Балкан, а Италија је тежила ка колонијама у Африци.

Немачка и Аустро-Угарска су склопиле војни савез 1879.
Њима се придружила Италија 1882.
Тако је настао војни савез - централне силе.

Плашећи се Немачке, Русија и Француска су склопиле војни савез 1893, након што су решиле неспоразум у Африци.
Француска и Велика Британија су склопиле војни савез 1904.
После пораза Русије у рату са Јапаном, Велика Британија и Русија су склопиле војни споразум 1907.
Тако је настао тројни савез Велике Британије, Француске и Русије - Антанта (фр. entente - савез).

Односи између Антанте и Централне Силе су били лоши и стално је претио рат.
Нпр. Енглези су заратили против Бура (потомака Холанђана у јужној Африци) и заузели су целу јужну Африку.
Познате су две Мароканске кризе, које се односе на француско и немачко супарништво због Марока.
Рат је претио и за време Анексионе кризе 1908. када је Аустро-Угарска припојила Босну.

У Хагу је одржана међународна конференција на којој су усвојени принципи међународног ратног права.

Велике европске силе су освајале ваневропске територије да би искористиле њихове јефтине сировине и радну снагу, због аграрне пренасељености и повећања тржишта и због проповедања хришћанства.

уторак, 08. септембар 2009.

3. СОЦИЈАЛИСТИЧКИ ПОКРЕТ У 19. ВЕКУ

Израз социјализам потиче од латинске речи socialis - друштвени.
Израз комунизам потиче од латинске речи comunis - заједнички.
Основни циљ социјализма и комунизма је остваривање економске једнакости.
Прве социјалистичке идеје јављају се у старом веку код грчког филозофа Платона.
Касније су их заступали енглески књижевник Томас Мор у свом делу Утопија и Италијан Томазо Кампанела у делу Град Сунца.
Социјалисти су били и французи Сен Симон и Фурије и Британац Овен.
Оснивачи модерног социјалистичког покрета су Немци Карл Маркс и Фридрих Енгелс.

Карл Маркс, Јеврејин, рођен у Немачкој 1818.
Када је био млад родитељи су му постали протестанти.
Он је студирао филозофију и нису му дозволили да постане професор на Универзитету због социјалистичких идеја.
Касније је био новинар и учествовао је у револуцији 1848.
После револуције је емигрирао у Велику Британију где је живео до краја живота.
Тамо се бавио новинарством и живео је од Енгелсове помоћи.

Фридрих Енгелс је рођен у Немачкој 1820.
У младости је прихватио социјалистичке идеје, али то му није сметало да буде власник текстилне фабрике у Великој Британији.
Био је Маркесов пријатељ.

Маркс и Енгелс су заједнички написали комунистички манифест,
који је програм међународне социјалистичке организације савеза комуниста.
Маркс је написао Капитал у ком је анализирао економску структуру капитализма и дао је неке предлоге за остварење социјализма.

Маркс и Енгелс су се бавили историјом.
Маркс је писао о револуцији 1848, о Наполеону III и о париској комуни.
Енгелс је анализирао немачки сељачки устанак Томаса Минцера из 1525.

На Маркса и Енгелса су највише утицали британски економиста Адам Смит, немачки филозофи Кант и Хегел, социјалисти Сен Симон, Фурије, Овен и француски историчари Тјер и Гизо.

Главне Марксове и Енгелсове идеје су:
- Процват човечанства представља сталну класну борбу између богатих и сиромашних.
- Борили су се робовласници и робови, племићи и кметови, буржоазија (фабриканти) и пролетери (које би предводио најсвеснији радник - комуниста)
- Задатак радника је да преузму власт револуцијом или мирним путем, то им неће бити тешко јер ће се свет поделити на богату мањину и сиромашну већину.
- Када радници преузму власт укинуће приватну својину
- Све фабрике и банке ће бити у друштвеној својини и укинуће се новац
- Маркс и енгелс су били атеисти и сматрали су да је религија опијум за народ
- Веровали су да ће у будућности нестати религија, породица, приватна својина и државе.

Да би остварили своје идеје комунисти су оснивали своје организације.
У Лондону је 1864. Маркс основао Прву Интернационалу.
Она је организовала разне штрајкове и демонстрације.
У Интернационали налазимо две групе: комунисте и анархисте (реч анархија потиче из грчког и значи безвлашће).

Комунисте је предводио Маркс и они су сматрали да је највеће светско зло приватна својина.
Анархисти су сматрали да је највеће светско зло држава.
Предводили су их бивши руски официри Михајло Бакуњин и Петар Кропоткин.
Сматрали су да власт квари човека, зато су желели да свет буде савез малих општина.
Да би укинули државу и организовали револуцију, анархисти су убијали краљеве и политичаре:
Руског цара Александра II, италијанског краља, председнике Француске и С.А.Д, жену аустријског краља Франца Јозефа.
Због сталних свађа у Интернационали између комуниста и анархиста она је престала да постоји.

70их и 80их година 19. века у Европи су настале прве радничке партије - социјал-демократске партије.
Прва је основана у Немачкој.
Оне су се у почетку бориле за право гласа свих грађана.
Маркс је умро 1883, а на чело социјалистичког покрета је дошао Енгелс.

За време прославе стогодишњице француске револуције у Паризу је основана Друга Интернационала, 1889.
То је била организација социјал-демократских партија Европе и Америке.
У њој је било учлањених и српских социјалиста.
Интернационала је организовала штрајкове и демонстрације.
Залагала се за три осмице: 8 часова за рад, 8 часова за разоноду, 8 часова за одмор.

Такође, Интернационала је прогласила 1. мај за међународни празник радника,
као успомену на догађаје у Чикагу 1886. кад је полиција убила 4 радника демонстранта.
Интернационала је такође прогласила 8. март као дан борбе за женска права гласа,
јер је на тај дан 1917. почела фебруарска револуција.
Интернационала је такође говорила против рата, али када је почео први светски рат већина социјалиста је подржала своје владе.