17. БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА ПОД АУСТРО-УГАРСКОМ ВЛАШЋУ

Одлуком Берлинског конгреса Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину.
Отпор окупатору су пружили муслимани које је предводио Хаџи Лојо.

Аустро-Угарска власт је желела да регрутује становнике Босне у своју војску.
Због тога је избила заједничка побуна православаца и муслимана у источној Херцеговини коју је Аустро-Угарска војска угушила.

Бечки двор није укинуо феудализам у Босни и Херцеговини тако да су бегови и аге задржали своје повластице.

Босном и Херцеговином је као гувернен управљао мађарски историчар Бењамин Калај.
Он је тврдио да у Босни живи само један народ - Бошњаци који говоре босанским језиком.
Желео је да Хрвати и Срби забораве своју прошлост.
Пре него што је постао гувернер написао је једну историју Срба, које се касније одрекао.

У Босни је Аустро-Угарска градила железничке пруге уских колосека да би експлоатисала руде и шуме.
У Зеници је изграђена Жељезара за производњу челика.

Почетком 20. века у Босни и Херцеговини је живело 42% православаца, 34% муслимана, 23% католика и 1% јевреја.
Мађарска власт је желела да се у Босну досели што више католика.
Тада су се доселили Мађари, Пољаци, Чеси, Словенци и Украјинци.

Срби у Босни су издавали часопис Босанска Вила у Сарајеву.

У Мостару је основано културно друштво Гусле које је издавало лист Зора.
Чланови друштва су били књижевници Алекса Шантић, Јован Дучић, Светозар Ћоровић...

Због младотурске револуције Аустро-Угарска је анексирала (припојила) Босну и Херцеговину у октобру 1908.
Изабран је босански сабор (скупштина) у којој су били представници све 4 вере.
Као последица анексије основане су про-југословенске, тајне организације које су касније историчари називали Млада Босна.
Члан Младе Босне Богдан Жерајић је извршио атентат на гувернера Босне генерала Варешанина. Да не би био ухапшен попио је отров, а на његовом гробу су се састајали чланови Младе Босне.

Србе у Босни и Херцеговини је предводио књижевник Петар Кочић.
Његове најпознатије приповетке су Јазавац пред судом и Јаблан.
За време првог светског рата душевно је оболео и умро је у болници у Београду.

16. СРБИ У ЈУЖНОЈ УГАРСКОЈ 19. ВЕКУ

Под називом Јужна Угарска, Мађари су подразумевали Срем, Банат, Бачку и Барању.
У првој половини 19. века Аустријанци су владали Мађарском.

У јужној Угарској је живело доста Срба и они су у тим крајевима чинили већину.
Срби су били грађани, граничари или кметови.
Српске гимназије су постојале у Сремским Карловцима и Новом Саду, а у Сомбору је била Учитељска школа.
У Пешти је основана Матица Српска 1826, која је објављивала српске и стране књиге. Издавала је часопис Летопис, који и данас излази.

Када је избила револуција у Француској и Немачкој у фебруару и марту 1848. Мађари су се побунили против Аустријске власти, прогласили су независност и предводио их је Лајош Кошут.
Срби су од Кошута тражили велику самосталност, а неки су говорили и о уједињењу Јужне Угарске са Србијом.
Тада је Кошут рекао да ће односе између Мађара и Срба решити мач.

У Сремским Карловцима су Срби одржали сабор 3.5.1848. где су прогласили српску војводину, а за патријарха су изабрали Јосифа Рајачића.
Избили су сукоби између Срба и Мађара.
Србе су предводили патријарх Рајачић и Ђорђе Стратимировић, а у помоћ су дошли добровољци из Србије које је предводио Стеван Книћанин.
Срби су победили Мађаре у битци код Сен Томаша (Србобрана) у Бачкој.
Са Србима су у борби против Мађара сарађивали Хрвати, а патријарх Рајачић је прогласио Јосифа Јелачића за хрватског бана.

Кад су Руси и Аустријанци угушили мађарску револуцију 1849, бечки двор је променио однос према Србима.
Проглашена је српска војводина, која је обухватала Банат и делове западне Румуније
У тим крајевима је живело 50% Срба, а остатак су чинили Немци, Мађари и Румуни.
За српског војводу је проглашен Аустријанац.
Као последица аустријске и мађарске револуције укинут је феудализам.
Октобарском дипломом из 1860. укинута је српска војводина, за којом Срби нису жалили.

У то време Србе је предводио адвокат Светозар Милетић.
Он је написао неколико чланака у којима је позивао Србе и Мађаре да се боре против Аустријске хегемоније (превласти).
Матица Српска је премештена у Нови Сад, где је и основано Српско Народно Позориште.
У то време се говорило да је Нови Сад српска Атина, а Црна Гора спрска Спарта.
Светозар је основао Уједињену Омладину Српску чији је циљ био уједињење Срба.

Када је основана Аустро-Угарска 1867, Милетић је схватио да од српско-мађарске сарадње нема ништа, због чега је у Бечкереку (Зрењанину) 1869. основао Српску Народну Слободоумну Странку.
Она је желела да се јужна Угарска и Хрватска организују по федеративном принципу и да се поделе на округе (кантоне) као у Швајцарској.
У борбу против мађарске превласти позвао је Хрвате, Словаке и Румуне.

Члан Народне Странке је био и српски књижевник Јован Јовановић Змај, а српски посланик у Мађарском парламенту је био књижевник Лаза Костић.

Када је почео босанскохерцеговачки устанак 1875. Милетић је критиковао мађарску власт и позвао је Србе у борбу због чега је био осуђен на 2 године затвора.
Када је изашао из затвора, душевно је оболео и престао је да се бави политиком.
Народна странка се поделила на Радикалну и Либералну.

Либералну је предводио Михаило Полит Десанчић који је желео сарадњу са мађарским властима.

Радикале је предводио Јаша Томић, он се тајно залагао за уједињење са Србијом, критиковао је капитализам и давао је нека анти-семитистичке (анти-јеврејске) изјаве.
У љутини је Томић убио Мишу Димитријевића, једног од вођа Либерала.

У јужној Угарској православна црква је управљала школама.
Почетком 20. века на чудан начин је завршио српски патријарх Лукијан. Његово обезглављено тело је нађено како плута у једном језеру у Аустрији.
Мађари су укинули српске школе 1912.

15. ДАЛМАЦИЈА И ХРВАТСКО-СРПСКА КОАЛИЦИЈА

Када је створена Аустро-Угарска 1867. Далмација је припала Аустријском делу, Истра такође.
Законе у Далмацији је доносио Сабор у Задру.
Постојале су Хрватске, Српске и Аутономашке (Италијанске) политичке странке.

До Берлинског конгреса Хрвати и Срби су сарађивали, а сукоб је избио после Берлинског конгреса када је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину. Хрвати су били за окупацију, а Срби против.

Србе у Далмацији су предводили књижевник Степан Митров Љубиша (који је написао дело Кањош Мацедоновић), Саво Бјелановић и епископ Никодим Милаш.
У Далмацији и Боки Которској је било доста Срба-католика, а њихов највећи утицај је био у Дубровнику.
Најпознатији Срби-католици били су књижевници Иво Ћипико и Иво Војновић.

Хрватско-српски односи су се поправили након смене Куена Хедерварија 1903.
Хрватски и српски политичари су потписали Ријечку и Задарску резолуци 1905. и договорили се о сарадњи.
Тако је настала хрватско-српска коалиција.
Предводили су је Франо Супило, Анте Трумбић и Светозар Прибићевић.
Коалиција је победила на изборима у Далмацији и Хрватској.

Хрватски ликовни уметници су излагали у павиљону Србије на светској изложби у Риму (Иван Мештровић).

Бечки двор је желео да оптужи Хрватско-српску коалицију за сарадњу са Србијом и организовао је два судска процеса фригјунгов и велеиздајнички на којима се доказало да су оптужбе двора лажне.

Стјепан Радић је основао Хрватску сељачку странку која је желела да сиромашни грађани и сељаци добију право гласа и залагала се за подунавску федерацију.

14. СРБИ И ХРВАТИ У 19.ВЕКУ

Када је настала Аустро-Угарска 1867. Хрватска је била подељена на аустријски и мађарски део. Војна крајина је била под посебном управом бечког двора.

Војна крајина је обухватала Лику (Госпић, Грaчац), Кордун (Карловац), Банију(Петриња, Сисак) и западну Славонију (Пакрац, Данувар, Славонска Пожега, Вировитица).
У Крајини је живело 50% Срба и Хрвата. Србе су предводили епископи у Пакрацу, а у Петрињи је постојала учитељска школа.
Тадашња Хрватска је обухватала Срем и Земун.
У Хрватској је живело 30% Срба.

Одлуком Фебруарског патента у Аустрији су одржани избори 1861. Изабран је Хрватски сабор који се састао у Загребу. У њему су били и српски посланици.

У Хрватској су настале прве политичке странке: Унионистичка, Народна и Хрватска странка права.

Хрватски сабор је 1861. изјавио да је службени језик у Хрватској јужнословенски, а шест година касније да је службени језик хрватско-српски.

Унионистичка странка је подругљиво називана Мађаронска јер се залагала за што боље односе између Хрвата и Мађара.

Народана странка је желела да се Аустрија организује на федеративном принципу и да јужни Словени имају велику самоуправу у оквиру царства.
Тежила је за културним јединством јужних Словена и била је под великим утицајем католичке цркве.
На челу странке били су ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер и историчар Фрањо Рачки.
У Загребу је основана Југословенска академија знаности и умјетности.
Први председник је био Фрањо Рачки, а тајник (секретар) је био Ђуро Даничић, филолог који је превео Стари завет на српски језик.

Хрватска странка права се залагала за обнављање независне државе Хрватске која би се ослободила и од аустријске и од мађарске власти.
Сећали су се хрватске државе која је настала у 9.веку, а Мађарска ју је окупирала почетком 12. века.
На челу странке били су Анте Старчевић (чија је мајка била Српкиња) и Еуген Кватерник.
Они су сматрали да су Словенци планински Хрвати, а Срби православни Хрвати. За југословенске Муслимане су говорили да су цвет хрватског народа.
По њиховом мишљењу Хрватска би требало да се простире од Триглава до Вардара и Тимока.
Говорили су да су Немањићи хрватска династија.
Чланови странке права су били и неки познати књижевници с краја 19. века: Вјенцеслав Новак и Анте Ковачић.

Када је створена Аустро-Угарска 1867. Хрвати и Мађари су почели преговоре о међусобним односима. Хрватско-угарска нагодба је потписана 1868. Хрвати су добили самоуправу. Имали су бана кога је именовао аустријски цар.
Законе је доносио Хрватски сабор у Загребу, а заступнике за парламент су бирали само богати грађани и сељаци.
Хрвати су самостално одлучивали о унутрашњим пословима (полиција), просвети, здравству и судству.
На почетку 60% пореза су слали у Будимпешту, а касније 40%.

Против аустријске власти Странка права је организовала побуну у близини Карловца. Аустријанци су угушили побуну и погинуо је Еуген Кватерник.

Седамдесетих година 19. века хрватски бан је био Иван Мажуранић, књижевник и члан Народне странке.
Он је укинуо српске школе и забранио употребу ћирилице. Он је написао Смрт Смаил-аге Ченгића и допунио Гундулићевог Османа. Када је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. Мажуранић је подржао окупацију, што је покварило односе између Хрватске и Србије.

Војна крајина је укинута 1881. и припојена Хрватској.

Крајем 19. века хрватски бан је био Мађар Куен Хедервари.
Он је управљао Хрватском двадесет година.
Обновио је српске школе и дозволио употребу ћирилице.

Срби у Хрватској су основали своју банку.
Организовали су удружење Привредник, које је помагало стипендијама најбоље ученике.
Настале су Српска радикална и Самостална странка.
У опозицији Хедерварију је била Хрватска странка права.

Цар Франц Јозеф је посетио Загреб 1895. и тада су Срби истакли своју заставу.
Странка права је организовала антисрпске демонстрације и опљачкане су многе српске продавнице.
Демонстрације су поновљене 1902.

После смрти Анте Старчевића на чело Хрватске странке права је дошао Јосип Франк.
Он је био пријатељ бечког двора и непријатељ Срба.
Он је углавном организовао антисрпске демонстрације.

У пролеће 1903. Мађари су желели да на хрватским железницама уведу мађарски језик.
Биле су велике антимађарске демонстрације и Хедервари је смењен.

13. ОСНИВАЊЕ АУСТРОУГАРСКЕ

Под утицајем Француске, побунили су се студенти у Бечу у марту 1848.
Смењен је канцелар Метерних и под притиском демонстраната Аустрија је добила устав.
За цара је проглашен Франц Јозеф Хабзбург који је тада имао 18. година.
Он је владао од 1848. до 1916.
Као тековина аустријске револуције укинут је феудализам.
Пошто се побуна смирила, цар је укинуо устав и владао је апсолутистички.
Он се ослањао на полицију којом је руководио министар Александар Бах.
Вршена је германизација и у школама и државној управи је уведен немачки језик.

После аустријских пораза код Мађенте и Солферинија (против Француске и Пијемонта), цар је схватио да не може више да влада на стари начин.
Објавио је октобарску диплому 1860. у којој је обећао устав.
Аустријски устав је објављен 1861. и звао се фебруарски патент.
Аустрија је била централистичка парламентарна монархија, а све законе је доносио парламент у Бечу.
Постојале су и покрајинске скупштине.

После аустријског пораза код Садове 1866. (против Пруске) побунили су се Мађари и после преговора настала је Аустро-Угарска 1867.

Аустријанци и Мађари су се договорили од подели државе.
Аустријском делу царства су припадале:
- Западна Украјина (област око града Лавов)
- Јужна Пољска (око града Кијева)
- Чешка
- Јужни Тирол (северна Италија, град Болцано)
- Трст
- Словенија
- Истра
- Далмација
- Бока Которска

Мађарски делови државе били су:
- Словачка
- Ријека
- Област између Ријеке и Задра
- Хрватско Загорје
- Славонија
- Међимурје
- Војводина
- Трансилванија (Ердељ, западна Румунија)

Аустрија и Мађарска су имале заједничког владара, војску, дипломатију и финансије, а одвојене скупштине у Бечу и Будимпешти.

12. БАЛКАНСКИ РАТОВИ

ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ

Италија је напала Турску 1911. и освојила је Либију.
За време италијанско-турских ратова, Албанци су се побунили и преузели су власт у Старој Србији и Скопљу.
Касније су Турци угушили побуну и обећали Албанцима аутономију.

Русија је желела да се створи Балкански савез који би ратовао против Турске.
У име Србије је преговарао министар Милован Миловановић.
Србија и Бугарска су се договориле око поделе новоосвојених области.
Србија би добила део Албаније, Стару Србију и део Македоније (западно од линије Крива Паланка-Велес-Охрид).
Бугарска би добила делове Македоније источно од те линије.
У случају неспоразума спор би решио руски цар.

Балкански савез је настао у јесен 1912. и чиниле су га Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка.
У октобру 1912. Балкански савез је објавио рат Турској и тако је почео Први балкански рат.

У Србији је владало велико одушевљење за борбу.
Наша војска је била подељена у 3 армије.
Првом армијом су командовали престолонаследник Александар Карађорђевић и генерал Петар Бојовић.
На челу друге армије је био генерал Степа Степановић, а на челу треће армије је био генерал Божа Јанковић.
Врховни командант наше војске (начелник генералштаба) је био генерал Радомир Путник.

На почетку рата наша војска је победила Турке код Куманова у северној Македонији 23. и 24. октобра 1912. године.
Срби су ослободили Скопље, Тетово, Битољ, Охрид и Штип.
У западној Македонији била је чувена Облаковска битка код Прилепа.

Други одред српске војске је ослободио Стару Србију са градовима Прибој, Пријепоље и Нови Пазар.
Један одред наше војске је заузео део Албаније и луку Драч.

Уз помоћ Аустрије и Италије основана је држава Албанија у новембру 1912.

Црногорском војском су командовали сердар Јанко Вукотић и генерал Митар Мартиновић.
Црногорци су ослободили Пљевљу, Бијело поље, Беране, Плав (у долини Лима), Пећ и Ђаковицу.
Српска и црногорска вјска су опселе Скадар и тада је погинуо први српски авијатичар Михаило Петровић.
Црногорци су заузели Скадар, али су им велике силе наредиле да напусте град.

У Првом балканском рату Бугари су неколико пута победили Турску и стигли су у близину Цариграда.
Грци су ослбодили Солун, Јањину ( северо-западна Грчка) и Крит.
Срби су помогли Бугарима да освоје Једрене.
Први балкански рат је завршен миром у Лондону крајем маја 1913. године.
Турци су поражени и у Европи им је остало само мало територије око Цариграда (источно од линије Енос-Мидија).
У лондонском миру је примењен принцип uti posidentis (лат. шта си освојио, то је твоје).

Због успеха у рату генерал Радомир Путник је проглашен за војводу.

ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ

После Лондонског мира Србија и Бугарска нису могле да се договоре о подели Македоније.
Србија је тражила целу Македонију јер ју је наша војска сама ослободила, јер није ништа добила у Албанији и јер је помогла Бугарима да освоје Једрене.
Бугари нису пристали на промену договора.
Председник српске владе Никола Пашић је тражио да у спору посредује руски цар Николај II.

Међутим, по наговору бечког двора Бугари су напали Србе крајем јуна 1913.
Наша војска је победила Бугаре на обалама реке Брегалнице у источној Македонији.
Тако је почео Други балкански рат.

Бугарској су објавиле рат Црна Гора, Грчка, Румунија и Турска.
Турци су заузели Једрене, а Румуни Добруџу (крај јужно од делте Дунава).
Бугари су трпели поразе на свим фронтовима.

Други балкански рат је завршен миром у Букурешту у августу 1913.
По букурештанском миру Македонија је подељена на 3 дела: Грци су добили Егејску Македонију са Солуном (50% територије), Срби су добили Вардарску Македонију са градовима Скопље, Тетово, Битољ, Прилеп, Охрид и Штип (40% територије), а Бугарима је припала Пиринска Македонија (10% територије).

За време Другог балканског рата у Македонији је била епидемија куге.

У јесен 1913. побунили су се Албанци у Старој Србији и Македонији, али је наша војска угушила побуну.

11. МАКЕДОНИЈА И СТАРА СРБИЈА ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

Одлуком Берлинског конгреса Македонија и Стара Србија су и даље под Турском влашћу.
У тим крајевима је и даље феудализам. Бегови и Аге су били Турци, Албанци и муслимани југословенског порекла, а кметови (чивчије) су били православци.
Они су одвајали од жетве Беговима и Агама и плаћали су порез држави.

У Призрену су Албанци основали Призренску лигу 1878. Они су желели да се ослободе турске власти и да оснују своју државу која би обухватала данашњу Албанију, западну Македонију, Стару Србију, делове Црне Горе (Улцињ, Бар), делове данашње Србије (Бујановац, Прешево) и Епир (северозападна Грчка).

Крајем 19. и почетком 20. века Турци и Албанци су угњетавали Србе у Старој Србији и Македонији и неколико стотина хиљада Срба се преселило у краљевину Србију.

У Призрену је основана српска Богословија.

Словенско становништво Македоније је показивало различита национална осећања.
Већина је сматрала да су Бугари, а мањина да су Срби.

За утицај у Македонији су се бориле српска, бугарска и грчка црква.
Оне су оснивале школе и градиле цркве.

Крајем 19. века основана је Унутрашња Македонска Револуционарна Организација - ВМРО.
Њен је циљ био уједињење Македоније са Бугарском.
На челу ВМРО је био Гоце Делчев, кога су убили Турци.
ВМРО је организовала устанак у Македонији 1903. на православни празник св. Илија (02.08).
Устаници су ослободили Крушево (градић у западној Македонији).
Турци су угушили Илиндањски устанак после 10 дана.

Бугарска, Србија и Грчка су оснивале чете и слале их у Македонију да ратују против Турака, а понекад су ратовале и међусобом.
Српски устаници у Македонији називали су се четници, а најпознатији четнички војвода у Македонији био је војвода Вук, који се заправо звао Војин Поповић.

10. ЦРНА ГОРА КРАЈЕМ 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА

КНЕЗ ДАНИЛО ПЕТРОВИЋ

У првој половини 19. века Црна Гора је формално припадала Турској, али Црногорци нису плаћали Султану порез.
Црна Гора се простирала између Скадарског језера, Боке Которске (која је припадала Аустрији), реке Зете и границе са Херцеговином, која је тада припадала Турској.
Главно место било је Цетиње.
Брда су се простирала између Зете и Лима.

У првој половини 19. века Црном Гором су владале владике Петар I и Петар II.
Петар II Петровић Његош умро је 1851. и наследио га је рођак Данило Петровић.
Он није желео да буде калуђер.
Уз помоћ Русије се прогласио за кнеза и владао је Црном Гором од 1851. до1860.

Кнез је саставио црногорски законик у коме пише да у Црној Гори живи само један народ Срби.
Смртна казна је била предвиђена у случајевима издаје, чедоморства и крађе поновљене трећи пут.
Кнез је наредио Црногорцима да морају да плаћају порез, а ко није хтео да плаћа порез спаљивали би му кућу.
Највећи отпор порезу пружило је племе Кучи, па су зато нека њихова села спаљена.
Кнез је имао једну ћерку.

Због турског зулума побунили су се Срби у источној Херцеговини, које је предводио Лука Вукаловић.
Пошто је кнез помогао устаницима, Турци су напали Црну Гору 1853.
Турском војском је командовао Омер паша Латас пореклом Србин из Лике.
Војска је стигла у близину Цетиња.
Тада је кнез наредио да се слова из штампарије претворе у муницију.
Под притиском великих сила Турска је прекинула напад на Црну Гору.

Кримски рат је завршен Париским конгресом 1856. и тада су велике силе признале аутономију Србији и Црној Гори у оквиру Турског царства.

Турци су поново напали Црну Гору 1858. године. Под командом војводе Мирка Петровића Црногорци су победили Турке код Грахова ( на граници Црне Горе и Херцеговине).
Тада су успоставњене границе Црне Горе са Албанијом и Босном и Херцеговином, које су тада биле под турском влашћу.

КРАЉ НИКОЛА ПЕТРОВИЋ

Кнеза Данила је наследио рођак Никола Петровић, који је дошао на власт када је имао 19 година и владао је од 1860. до 1918.
На почетку владавине кнез је управаљао земљом уз помоћ сената у коме су били племенски поглавари.

Турци су поново напали Црну Гору 1862.
Под притиском великих сила прекинули су нападе.

У ослободилачким ратовима од 1868. до 1878. црногорска војска је постигла неколико победа, а Берлинским конгресом 1878. је стекла независност и територијално се проширила.
После проглашења независности кнез Никола је почео да влада апсолутистички.

Његову владавину су критиковали неки угледни Црногорци, а највише познати јунак Марко Миљанов.
Он је научио да пише у педестој години и чувена је његова књига Примери чојства и јунаштва.
Он је писао да је јунаштво сачувати себе од других, а чојство сачувати друге од себе.

На Цетињу су основане гимназија, богословија и школа за девојке - Институт.

Главна привредна грана је била пољопривреда.
У Никшићу је основана пивара.
Изграђена је пруга од Бара до Вирпазара, а воз је ишао брзином од 5 km\h.
На Цетињу је излазио лист Глас Црногораца.
Многи угледни Срби су неко време боравили у Црној Гори: Љубомир Ненадовић, Лаза Костић, Симо Матавуљ...

Валтазар Богишић (Србин, калуђер, пореклом из Цавтата) је саставио црногорски законик, који је повезивао црногорску традицију са модерним правом.

Кнез Никола је имао шест ћерки и три сина.
Ћерке је удао за европске владаре, па су га звали таст Европе.
Његова ћерка Зорка се удала за српског краља Петра Карађорђевића.
Јелена се удала за италијанског краља Виторија Емануела (Јелена Савојска).
Две његове ћерке удале су се за руске кнежеве, које су убили Бољшевици за време грађанског рата у Русији.

Када је 1903. успостављена парламентарна демократија у Србији и кад је избила Прва руска револуција 1905. године, кнез Никола је схватио да не може више да влада на стари начин.
Због тога је саставио први црногорски устав.
Црна Гора је постала парламентарна монархија.
Три четвртине посланика је бирао народ, а једну четвртину је именовао кнез.

У Црној Гори су настале прве политичке странке: Народна (Клубаши) и Права народна (Праваши).
Народна странка се залагала за уједињење са Србијом, а Права народна за независну Црну Гору.

Односи између Србије и Црне Горе су се погоршали када су црногорски студенти из Србије донели бомбе у Црну гору.
Односи су се поправили за време анексионе кризе.

За време прославе педесетогодишњице владавине Никола Петровић се прогласио за краља Црне Горе 1910. године.

Краљ Никола је био песник.
Написао је мемоаре у трећем лицу.
Чувена је његова патриотска песма Онамо, онамо.
Написао је и драму Балканска царица, где се говори о приликама у Црној Гори у 15. веку.

9. ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА У СРБИЈИ (КРАЉ ПЕТАР КАРАЂОРЂЕВИЋ)

Када је убијен краљ Александар Обреновић у јуну 1903. (мајски преврат) српска народна скупштина је изабрала за краља Петра Карађорђевића (Карађорђевог унука, сина бившег кнеза Александра).

Петар Карађорђевић је рођен 1844. Када је збачен кнез Александар, Петар Карађорђевић је отишао у Француску где је студирао на војној академији, учествовао је на француској страни у француско-пруском рату и добио је одликовање легије части. Такође се борио и у војсци париске комуне.
Ратовао је у босанскохерцеговачком устанку под именом Петар Мркоњић.

Превео је књигу која се зове О слободи енглеског филозофа Џона Мила.

Оженио се Зорком, ћерком црногорског краља Николе Петровића.
Имали су синове Ђорђа и Александра и ћерку Јелену.

Када је постао краљ 1903. Петар Карађорђевић је вратио на снагу устав из 1888. који је био међу најбољим у Европи.
Штампа је била слободна и било је 15 дневних листова.
Динар је био једна од најјачих валута и вредео је колико и француски франак.
Први број Политике је изашао 1904. и то је наш најстарији дневни лист.

Доситеј Обрадовић и Иван Југовић су основали прву школу за чиновнике Велика Школа 1808. Школа је престала да ради после пропасти српског устанка. Обновљена је 1863. Састојала се од три факултета: правног, филозофског и техничког.
Београдски Универзитет је основан 1905.
На њему су предавали познати професори:
- Михаило Петровић Алас - математичар
- Милутин Миланковић - физичар и астроном
- Јован Жујовић - геолог
- Јован Цвијић - географ и етнолог
- Сима Лозанић - хемичар
- Брана Петронијевић - филозоф
- Богдан Поповић - књижевни критичар, који је основао наш најпознатији књижевни часопис Српски гласник
- Јован Скерлић - књижевни критичар
- Александар Белић - филолог
- Стојан Новаковић - правник, историчар, књижевник
Најпознатији православни теолози били су епископ Николај Велимировић, који је проглашен за свеца и Јустин Поповић.

После 1903. у Србији су постојале следеће политичке странке Народна Радикална, Самостална Радикална, Напредна, Либерална и Социјал-Демократска.
На власти су се смењивале Народна Радикална и Самостална Радикална странка.

Народна Радикална странка се залагала за уједињење свих српских крајева и предводили су је Никола Пашић, Стојан Протић, Милован Миловановић, Лазар Паћу (који је био министар финансија, а пореклом је био Цинцар).
Цинцари су потомци Римљана православне вере.

Самостална Радикална странка се залагала за уједињење свих југословенских крајева.
Предводили су их Јаша Продановић, Љуба Давидовић и Љуба Стојановић.

На челу српске Социјал-Демократске странке био је Димитрије Туцовић.
Она се учланила у II интернационалу и имала је два посланика у скупштини.

Када је Петар Карађорђевић преузео власт Србија је имала најбоље односе са Русијом и Француском, док су ослабиле везе са Аустро-Угарском.
Наша земља је купила топове у Француској, што је наљутило Бечки двор.
Аустро-Угарска је забранила увоз српских свиња и увела је царине на наше пољопривредне производе.
Тада је 90% нашег извоза ишло у Аустро-Угарску. Највише смо извозили свиње, рогату стоку и суве шљиве.
Економске санкције према Србији називају се Царински (Свињски) рат и трајале су од 1905. до 1911.
Србија је нашла нова тржишта.
На пример, у Немачку је извозила пољопривредне производе.
Такође је склопила трговински уговор са Бугарском, која је дозволила да извозимо Дунавом.

Аустро-Угарска је припојила Босну и Херцеговину почетком октобра 1908.
Против анексије су биле Србија, Црна Гора, Русија и Турска.
Образована је коалициона влада од представника свих странака, а председник је био напредњак Стојан Новаковић.
У Београду је Бранислав Нушић уписивао добровољце за рат.
Основано је патриотско друштво Народна Одбрана.
Антанта је рекла Русији да је неће подржати.
Бечки двор је платио Турској да се одрекне Босне и Херцеговине.

Престолонаследник Ђорђе је давао ратоборне изјаве, међутим Србија је остала усамљена.
Крајем марта 1909. наша влада је изјавила да анексија Босне и Херцеговине не погађа наше интересе.

У љутини, престолонаследник Ђорђе је убио једног војника.
Због тога се одрекао власти у корист млађег брата Александра.

Краљ Петар је изградио маузолеј Карађорђу у Опленцу код Тополе.
Црква је украшена мозаиком који представља најлепше српске фреске.

Пуковник Драгутин Димитријевић Апис је основао тају осрганизацију Уједињење или смрт, 1911. коју су противници називали Црна рука.
Организација се залагала за уједињење јужних Словена, изузев Словенаца, које је сматрала Немцима.
Издавала је лист Пијемонт, јер је желела да Србија буде "Пијемонт" јужних Словена.