20. СТВАРАЊЕ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

О оснивању заједничке југословенске државе први пут су размишљали наши протестанти у 16. веку.
О уједињењу јужних Словена је писао и Илија Гарашанин у Начертанију 1844.
Те идеје су заступали кнез Михаило и ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер.
Почетком 20. века југословенске идеје су се пропагирале на Београдском и Загребачком универзитету.
Хрватски ликовни уметници су излагали у српском павиљону на Светској изложби у Риму.
После победе у Балканским ратовима порастао је углед Србије.

У првом светском рату Јужни Словени су ратовали на обе стране.
Група југословенских политичара из Аустро-Угарске је емигрирала у Италију, Француску и Велику Британију кад је почео рат.
Они су основали Југословенски одбор, чији циљ је био уједињење Југословена из Аустро-Угарске са Србијом и Црном гором.
Одбор је углавном држао састанке у Лондону.
Предводили су га Франо Супило, Анте Трумбић, Иван Мештровић, Никола Стојановић итд.
Најпознатије Мештровићеве скулптуре су Победник у Београду, споменик Незнаном јунаку који подсећа на Кирову гробницу у Ирану и споменик Николи Тесли у Загребу.

За време Колубарске битке у децембру 1914. српска Народна скупштина је усвојила Нишку декларацију да се Србија бори за ослобођење и уједињење са својом поробљеном браћом Србима, Хрватима и Словенцима из Аустрије.

Када су Централне силе окупирале Србију и Црну гору почетком 1916. југословенски политичари, посланици у аустријском парламенту, саставили су Мајску декларацију 1917.

У Мајској декларацији пише да Југословени желе велику самоуправу у оквиру Хабзбуршке монархије. Потписнике је предводио Словенац Антон Корошец.

Као одговор на Мајску декларацију сатали су се представници српске владе и југословенског одбора на острву Крф у јулу 1917.
Потписали су Крфску декларацију у којој пише да се српска влада и југословенски одбор залажу за стварање заједничке југословенске државе, која би била парламентарна демократија, којом би владала династија Карађорђевић.

Почетком 1918. стварање југословенске државе су подржали амерички председник Вилсон и бољшевици.

После српских и француских победа на Солунском фронту 15.9.1918. Југословени из Аустро-угарске прогласили су одвајање од Хабзбуршке монархије крајем октобра 1918.
Основано је Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба којим су руководили Антон Корошец и Светозар Прибићевић.

На позив Народног вијећа српска војска је прешла Саву, Дунав и Дрину и помогла при ослобођењу југословенских крајева од аустро-угарске власти.

Српска влада и Народно вијеће потписали су Женевску декларацију о припремама за уједињење.
Народна скупштина Срема у Руми одржана 24.11.1918. одлучила је да се тај крај припоји Србији.
Народна скупштина Бачке, Баната и Барање одржана у Новом Саду 25.11.1918. одлучила је да се ти крајеви уједине са Србијом.
У Подгорици је одржана Скупштина Срба у Црној Гори 26.11.1918. Одлучено је да се Црна Гора уједини са Србијом и да се забрани повратак краљу Николи у Црну Гору. На Божић 7.1.1919. присталице краља Николе су се побуниле у околини Цетиња али је војска угушила ту побуну.

Италијани су почели да освајају Словенију и Далмацију и зато је Народно вијеће желело да што пре дође до уједињења и стварања федеративне државе.
Послало је делегацију у Београд да преговара о уједињењу.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је створена у Београду 1. децембра 1918.
Документ о уједињењу потписали су престолонаследник Александар у име Србије, а у име Народног вијећа Анте Павелић Зубар.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је на почетку имала око 12 милиона становника.