недеља, 09. мај 2010.

КРАЉЕВИНА СХС 1912-1921.

Краљевина СХС је основана 1.12.1918.
Први краљ је био Петар Карађорђевић, а уместо њега земљом је управљао Александар Карађорђевић.
Први председник Југословенске владе био је радикал Стојан Протић.
Први министар унутрашњих послова био је Светозар Прибићевић, а први министар иностраних послова био је Анте Трумбић.
Наша земља је имала 250 000 км2 и око 12 милиона становника.
Главна привредна грана била је пољопривреда, којом се бавило око 80% становништва.
Земља се обрађивала дрвеним плугом (ралом) и гвозденим плугом, а ретко тракторима.
Преовладавао је ситан посед од 5 хектара и средњи од 20 ха, али су постајала и велика имања до 500 ха.

Влада је укинула феудализам у Босни, старој Србији и Македонији и беговима и агама је плаћена одштета.
Цене пољопривредних производа биле су ниске, а индустријских високе.
Таква појава назива се „маказе цена“.
Поред примитивног начина обраде земље Југославија је често извозила жито у суседне државе и Немачку.
У селима се углавном јела проја, а у градовима хлеб.

Привредно најразвијенији наши крајеви били су Словенија, Хрватска и Војводина.
Релативно су биле развијене текстилна и прехрамбена индустрија, док је тешка индустрија била у повоју.
Половина наших фабрика и рудника је била у власништву странаца.
Највише утицаја су имали Швајцарски, Немачки, Британски и Француски капитал.
Порези су били високи, тако да су сељаци много дуговали држави.


ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ И ВИДОВДАНСКИ УСТАНАК

У Краљвини СХС је било око 40 полтичких странака.
Оне се могу поделити на централистичке, федеративне и радничке.

Централисти су сматрали да су Југословени један народ, а да су разлике међу појединим деловима настале животом у различитим државама.
Они су желели да у нашој земљи буде једна скупштина и једна влада.
Централистичке партије су углавном биле Српске: Народна радикална, Демократска и Земљорадницка.

Федералисти су сматрали да су Срби, Хрвати и Словенци посебни народи и да би сваки народ требао да има посебну самоуправу и они би се договарали о заједничким пословима.

Радикале је и даље предводио Никола пашић, рођен 1845.
Он је говорио да је народ извор и утока власти.
Залагао се за парламентзарну монархију и често се слагао са краљевом политиком.
Радикали су имали највише присталица у Србији и Босни.

На челу Демократске странке били су љуба Давидовић и Светозар прибићевић.
Странка се залагала за монархију енглеског типа у којој би краљ имао почасну улогу.
Странка је имала присталице у Србији, данашњој Војводини и Српским крајевима у Хрватској.
Имала је и нешто чланова међу Хрватима и Словенцима.

Земљорадничка странка је заступала интересе сељака и желела је да се у скупштини образује веће сељака.

Највећа хрватска политичка партија била је Хрватска Републиканска Сељачка Странка.
Њу је предводио Стјепан Радић.
Он се залагао за независну Хрватску, а ако то није могуће, да Хрвати добију већу самоуправу у оквиру федеративне Југославије.

Најјача Словеначка странка била је Словенска Људска Партија коју је предводио Антон Корошец.
Странка је била под великим утицајем католичке цркве, а час је била за централизам, а час за федерализам.

Муслимане у Босни и Санџаку је представљала Југословенска Муслиманска Организација, коју је предводио Мехмед Спахо.
Она је час била за централизам, а час за федерализам.

У Црној Гори и Македонији највећи утицај имале су српске политичке странке.

Црногорска Федеративна Странка коју је предводио Секула Дрљевић сматрала је да у ЦГ живе Срби.
Она се залагала за независну Црну Гору, а ако то није могуће за велику самоуправу у федеративној Југославији.

Постојале су и две мале пројугословенски оријентисане странке:
Југословенска републиканска странка коју је предводио Јаша Продановић.
Југословенска социјалистичка странка коју је предводио Живко Топаловић.

Под утицајем Бољшевика у Београду је основана Комунистичка Партија Југославије 1919, а њу су основали Сима Марковић и Филип Филиповић.
Странка је прихватила Бољшевички програм, учланила се у Коминтерну и имала је око 65 000 чланова.

У току 1919. и 1920. у Краљевини је законе доносило привремено народно представништво у коме су били представници из свих југословенских крајева.

Први избори за народну скупштину КСХС одржани су 7.11.1920.

Наша скупштина имала је 419 посланика.
На изборима су победили демократе који су имали 92 посланика, радикали су имали 91, комунисти 59, а Хрватска Републичка Сељачка Странка је имала 50.
Остале партије су имале мање посланика.
За председника скупштине изабран је др. Иван Рибар.

У исто време одржани су избори за општинску власт.
Највише успеха имале су 4 водеће партије.
На изборима у Београду, Ужицу, Лесковцу и другим градовима Србије победили су комунисти.
Филип филиповић је изабран за градоначелника Београда, али влада у којој су били демократе и радикали, му није дозволила да преузм власт.

1920. влада је забранила рад Комунистичке Партије Југославије документом који се назива Обзнана.

На обзнану комунисти су одговорили атентатима.
Спасоје Стојић је покушао да убије краља Александра, а Алија Алијагић је убио министра унутрашњих послова Милорада Драшковића.

На атентате народна скупштина је одговорила законом о заштити државе.
Тим законом се забрањују све комунитичке, анархистичке и сепаратистичке партије, а ко се учлани у њих биће кажњен са 3 године затвора.

У Југословенској скупштини су биле честе свађе између Срба и Хрвата.
На седници 20.7.1928. Стјепан Радић је омаловажавао српске победе у Првом светском рату.
Те речи су наљутиле Стојана Рачића, радикалског посланика из Црне Горе, који је пуцао из пиштоља и убио два посланика Хрватске Сељачке Странке и ранио Стјепана Радића који је преминуо после месец и по дана.

Рачић је био у затвору до 1941. Касније се прикључио четничком покрету и партизани су га ухватили и стрељали 1944.

После атентата у скуштини су избиле велике антисрпске демонстрације у којима се тражила независна Хрватска.
Краљ је за председника владе поставио Антона Корошеца.

По закону о заштити државе из 1921. забрањена је Комунистичка Партија Југославије која је потом деловала у тајности и илегално.
Број чланова се смањио на хиљаду.
Неки су ухапшени, неки су отишли у иностранство, а неки су напустили партију.
Руководство је прво отишло у Беч, а потом и Москву.
У иностранству су комунисти одржавали конгресе, а најпознатији је био 4. конгрес одржан у Дрездену 1928.
На том конгресу за генералног секретара изабран је Ђуро Ђаковић.
Комунистича партија Србије је била под великим утицајем стаљина и коминтерне.
Стаљин је био незадовољан политиком краља Александра, који је примио у југославију велики број руских емиграната после револуције у Русији.
Стаљин је зато желео да уништи Југославију уз помоћ Комунистичку Партију Југославије.

На конгресу у Дрездену комунистичка парзија је издала резолуцију да се залаже за стварање независних држава Словеније, Хрватске и Црне Горе.
Македонија би требало да се припоји Бугарској, Стара Србија (Косово и Метохија) Албанији, а Срем, Банат и Бачка Мађарској.


ЈУГОСЛАВИЈА 1929-1934

После атентата прилике у земљи су се побољшале.
Краљ је за председника поставио Антона Корошеца.
На челу хрватске сељацке странке Стјепана Радића је наследио Влатко Мачек.

У договору са Французима и војском краљ Александар је укинуо видвдански устав, распустио скупштину, забранио политичке странке и успоставио диктатуру 6.1.1929.

За председника владе је поставио генерала Петра Живковића.

Изјавио је да у нашој земљи живи један народ - Југословени и да не би требало да буде посредника између краља и народа.
Држава је добила назив 3.10.1929.
Држава је била подељена на 9 бановина, по географском и природном принципу.
Бановине су биле: Дравска (Љубљана), Врбаска (Бања Лука), Дринска (Сарајево), Приморска (Сплит), Зетска (Цетиње), Дунавска (Нови Сад), Моравска (Ниш), Вардарска (Скопље), Савска (Загреб).
Београд, Земун и Панчево су представљали посебно управно подручје.

Диктатура краља Александра је имала много противника, нпр. Светозар Прибићевић и због тога је интерниран – није могао да напусти место пребивања.

Адвокат Анте Павелић је емигрирао у Беч где је основао хрватски револуционарни покрет, познатији под називом Усташе.
Усташки покрет се залагао за независну Хрватску која би се простирала од Јадранског мора до Дрине.
Они су тад основали војне базе у Аустрији, Мађарској и Италији где су припремали диверзанте који су убијали присталице Југославије и минирали југословенске пруге.
Организовали су устанак на Велебиту(Лички устанак) 1932. који је угушила војска. Павелић је говорио да су Хрвати Готи.

Против диктатуре је било и руководство Комунистичке Партије Југославије.
Она је позвала грађане на устанак.
Тада је полиција убила генералног секретара партије Ђуру Ђаковића и 7 руководилаца комунистичке омладине (7 секретара СКОЈ-а).

Због великих простеста у земљи и свету краљ Александар је саставио устав у септембру 1932. - Септембарски устав.

По уставу Југославија је била парламентарна монархија а законе су доносили скупштина и сенат.
Избори за скупштину су били јавни.
Посланике за скупштину бирао је народ.
Један део сенатора бирао је народ, а један део је именовао краљ.

Биле су дозвољене пројугословенски оријентисане партије које су имале присталице у целој земљи.

Генерал Петар Живковић је основао Југословенску Националну Странку.

Српски, Хрватски и Словеначки политичари који су били незадовољни овим уставом саставили су Загребачке Пунктације 1932.
Они су тражили самоуправу за крајеве северно од Саве и Дунава.
Због Пунктација Мачек и Корошец су једно време били у затвору.

Кад је Хитлер дошао на власт 1933, краљ Александар је сматрао да је угрожен мир због немачких агресивних планова.
Због тога је желео да у договору са Француском створи анти-немачки савез.
Члан ВМРО Величко Геориев у договору са усташама, убио је краља Александра у Марсеју 9.1.1934.
Атентат су припремиле Италија и Мађарска.

Краљевина Југославија је имала најбоље односе са Француском и Великом Британијом.

Наша земља је склопила војне савезе, Малу Антанту са Чехословачком и Румунијом и Балкански савез са Румунијом, Грчком и Турском.

Нача земља је имала лоше односе са већином суседа.
Према попису из 1910. године у Истри живело је 59% Хрвата и Словенаца и 41% Италијана.

После I Светског рата Италија је припојила Трст, Истру, Ријеку, Задар и нека острва на источној обали Јадранског мора.
Југославија је признала те границе уговорима у Рапалу и Риму.

Наши односи су били лоши и са Аустријом. Спорна област је била Корушка.

По попису из 1910. у Корушкој је живело 75% Словенаца и 25% Аустријанаца.
Друштво народа је одлучило да становништво Корушке референдумом одлучи којој ће држави да припадне.
На референдуму 2/3 је гласало за Аустрију, а 1/3 за Краљевину Југославију.
Сада у Корушкој живи 3% Словенаца.

Наши односи су били лошији са Мађарском.
Један део Срба се одселио из Мађарске у Краљевину Југославију.
Мађарска је била незадовољна губитком Баната, Срема и Бачке и зато је помогла усташки покрет.

Са Бугарском су били лоши односи јер је Краљевина Југославија припојила Цариград (Димитровград), Босилеград и Струмицу.
Због тога је Бугарска стално помагала ВМРО која је желела уједињење Македоније са Бугарском.

Она је вршила разне диверзије на нашим пругама и убила генерала Ковачевића.

Лоши односи су били и са Албанијом.
Албанија је помагала сепаратисте (Качаке у Старој Србији и Македонији) који су убијали Србе и нападали нашу војску.

Југословенска војска је заузела Тирану 1925.године и поставила на власт краља Ахмета Зобуа.
Наша земља је добила опомену од Друштва народа.

Највећи противници Југославије били су католичка црква и Коминтерна.
Католичка црква није желела да католици живе у већински православној земљи и зато је охрабривала сепаратизам Хрвата и Словенаца.
Коминтерна је била противник Југославије јер је краљ Александар примио велики број белих емиграната после грађанског рата у Русији.
Код нас је једно време живео један од команданата Беле Армије Вранел.
Бели су у нашој земљи основали цркву, школе и војне институције.
Њихови стручњаци су унапредили наше друштвене науке, затим су изградили неке наше познате палате, и унапредили су нашу оперу, балет и позориште.

Кад је Хитлер дошао на власт, односи са Совјетским савезом су се побољшали и Југославија ће са Совјетским савезом успоставити дипломатске односе 1940.

У краљевини Југославији је било око 40% неписмених.
Постојали су универзитети у Београду, Загребу и Љубљани, а било је и неких факултета у Суботици и Скопљу.
Радио станице су постојале у Београду, Загребу, Љубљани и Скопљу.

Југославија је постигла неке успехе у спорту.
Наша фудбалска репрезентација је освојила 3. место на светском првенству у Монтевидеу 1930.
Југословенска репрезентација у спорту хазена (врста рукомета за жене) је освојила прво место.


СПОРАЗУМ ЦВЕТКОВИЋ-МАЧЕК

Када је погинуо краљ Александар 9.10.1934. његов најстарији син Петар је имао 11 година.
Уместо њега је управљало намесништво које је предводио кнез Павле карађорђвевић, син Арсена, брата краља Петра Карађорђевића.
Он је дипломирао историју уметности на Оксфорду и имао је велику збирку слика која се сада налази у народном музеју.
Његова ћерка је Јелисавета Карађорђевић.

Избори за Југословенску скупштину су одржани 5.5.1935. и тада је председник владе био Богољуб Јевтић.
Његова листа је победила малом већином удружени српско-хрватску опозицију.
Кнез је био незадовољан резултатима избора и за председника владе је поставио радикала Милана Стојадиновића.
Он је био познати економски стручњак који је успео да смањи наше дугове према иностранству.
Он је основао нову партију Југословенску Радикалну Заједницу коју су чинили мањина радикала, Словенска људска странка и Југословенска Муслиманска Организација.
У опозицији су била већина радикала, демократе, земљорадничка и хрватска сељачка странка.
На челу удружене опозиције био је Влатко Мачек.

Стојадиновић је водио про-италијанску и про-немачку политику, а са тим земљама смо и највише трговали.
Његов узор је био Мусолини, а његове присталице су се облачиле у зелене кошуље и звали су га „вођа“.

Наша земља је склопила споразум о сарадњи са Италијом и пакт о вечитом пријатељству са Бугарском и Мађарском.

Односи са Британијом и Француском су захладнели.
Кнез Павле и Стојадиновић су желели да склопе споразум са Папом (конкордат) по којем би католичка црква добила велика права у нашој земљи.
То је изазвало велико незадовољство у Православној цркви.
Црква је организовала велике демонстрације 1937, а полиција је тукла свештенике.
Под притиском јавног мњења конкордат није прихваћен, а под чудним околностима је умро тадашњи патријарх Варнава.
За новог патријарха изабран је Гаврило Дожић.

Смедеревски адвокат Димитрије Љотић је основао политичку партију Збор.
То је била мешавина православних учења са идејама италијанских фашиста.

Избори за Југословенску скупштину су одржани у децембру 1938.
Југословенска радикална заједница је победила малом већином удружену опозицију коју је предводио Мачек.
Кнез је био незадовољан резултатима избора и зато је сменио Стојадиновића у фебруару 1939. јер га је оптужио за диктаторске намере и јер није поправио односе Срба и Хрвата.
За председника владе је поставио радикала и нишког градоначелника Драгишу Цветковића.

По британском и Француском савету Српски и Хрватски политичари су водили преговоре у пролеће и лето 1939.

Преговори су завршени 26.8.1939. када је потписан споразум о подели власти Срба и Хрвата (Цветковић-Мачек).
Договор је да Хрвати уђу у владу.
Мачек је постао потпредседик, а још неколико хрватских министара је ушло у владу.
Основана је бановина Хрватска.
Бана је именовао краљ (тада намесништво).
Први хрватски бан је био Др Иван Шубашић, који је био добровољац у Српској војски на солунском фронту.
Бановина Хрватска је обухватала: Загреб, Вараждин, Карловац, Книн, Госпић, Шибеник, Сплит, Дубровник, Осијек, Вуковар, Шид, Брчко, Травник, Мостар.
У бановини Хрватској су самостално одлучивали о унутрашњим пословима, просвети, здравству и судству.

Споразум Цветковић-Мачек је највише критиковао Српски Културни Клуб.
То је било удружење угледних Срба које је желело да се Југославија организује на федеративном принципу у којој би Срби имали велику самоуправу.
Председник Културног Клуба био је Слободан Јовановић, а секретар Драгиша Васић.


ТИТО

Сматра се да је Јосип броз Тито рођен у Кумровцу у Хрватском Загорју 1892.
Отац му је био Хрват, а мајка Словенка.
По занимању је био металски радник.
Радио је у фабрикама у Словенији, Аустрији и Чешкој.

У Првом светском рату се храбро борио у Аустро-угарској војсци на Српском и Руском фронту и добио је орден.
Руси су га заробили.
После октобарске револуције је постао комуниста.
Вратио се у Југославију, где је био члан КПЈ и синдикални руководилац.
Због комунитичке делатности је ухапшен и у затвору је провео 6 година.

После притвора је отишао у Москву и био је Стаљинов поверљив човек и руководио је чисткама у КПЈ.
Стаљин је поставио Тита за генералног секретара КПЈ 1937.
Тито се вратио у Југославију.
Тада је КПЈ имала око 8000 чланова и пословала је тајно.

Његови главни сарадници били су Александар Ранковић, Едвард Каредљ, Милован Ђилас, Моша Пијада, Коча Поповић и вођа комунистичке омладине СКОЈ Иво Лола Рибар, син др. Ивана Рибара.
Тито је руководио партизанским покретом у Југославији 1941-1945.
Надимак Тито добио је у рату.

После Другог светског рата био је на челу Југославије 1945-1980.

Оснивач је покрета несврстаних заједно са Индијским председником Нехруом и Египатским председником Насером.