недеља, 09. мај 2010.

КРАЉЕВИНА СХС 1912-1921.

Краљевина СХС је основана 1.12.1918.
Први краљ је био Петар Карађорђевић, а уместо њега земљом је управљао Александар Карађорђевић.
Први председник Југословенске владе био је радикал Стојан Протић.
Први министар унутрашњих послова био је Светозар Прибићевић, а први министар иностраних послова био је Анте Трумбић.
Наша земља је имала 250 000 км2 и око 12 милиона становника.
Главна привредна грана била је пољопривреда, којом се бавило око 80% становништва.
Земља се обрађивала дрвеним плугом (ралом) и гвозденим плугом, а ретко тракторима.
Преовладавао је ситан посед од 5 хектара и средњи од 20 ха, али су постајала и велика имања до 500 ха.

Влада је укинула феудализам у Босни, старој Србији и Македонији и беговима и агама је плаћена одштета.
Цене пољопривредних производа биле су ниске, а индустријских високе.
Таква појава назива се „маказе цена“.
Поред примитивног начина обраде земље Југославија је често извозила жито у суседне државе и Немачку.
У селима се углавном јела проја, а у градовима хлеб.

Привредно најразвијенији наши крајеви били су Словенија, Хрватска и Војводина.
Релативно су биле развијене текстилна и прехрамбена индустрија, док је тешка индустрија била у повоју.
Половина наших фабрика и рудника је била у власништву странаца.
Највише утицаја су имали Швајцарски, Немачки, Британски и Француски капитал.
Порези су били високи, тако да су сељаци много дуговали држави.


ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ И ВИДОВДАНСКИ УСТАНАК

У Краљвини СХС је било око 40 полтичких странака.
Оне се могу поделити на централистичке, федеративне и радничке.

Централисти су сматрали да су Југословени један народ, а да су разлике међу појединим деловима настале животом у различитим државама.
Они су желели да у нашој земљи буде једна скупштина и једна влада.
Централистичке партије су углавном биле Српске: Народна радикална, Демократска и Земљорадницка.

Федералисти су сматрали да су Срби, Хрвати и Словенци посебни народи и да би сваки народ требао да има посебну самоуправу и они би се договарали о заједничким пословима.

Радикале је и даље предводио Никола пашић, рођен 1845.
Он је говорио да је народ извор и утока власти.
Залагао се за парламентзарну монархију и често се слагао са краљевом политиком.
Радикали су имали највише присталица у Србији и Босни.

На челу Демократске странке били су љуба Давидовић и Светозар прибићевић.
Странка се залагала за монархију енглеског типа у којој би краљ имао почасну улогу.
Странка је имала присталице у Србији, данашњој Војводини и Српским крајевима у Хрватској.
Имала је и нешто чланова међу Хрватима и Словенцима.

Земљорадничка странка је заступала интересе сељака и желела је да се у скупштини образује веће сељака.

Највећа хрватска политичка партија била је Хрватска Републиканска Сељачка Странка.
Њу је предводио Стјепан Радић.
Он се залагао за независну Хрватску, а ако то није могуће, да Хрвати добију већу самоуправу у оквиру федеративне Југославије.

Најјача Словеначка странка била је Словенска Људска Партија коју је предводио Антон Корошец.
Странка је била под великим утицајем католичке цркве, а час је била за централизам, а час за федерализам.

Муслимане у Босни и Санџаку је представљала Југословенска Муслиманска Организација, коју је предводио Мехмед Спахо.
Она је час била за централизам, а час за федерализам.

У Црној Гори и Македонији највећи утицај имале су српске политичке странке.

Црногорска Федеративна Странка коју је предводио Секула Дрљевић сматрала је да у ЦГ живе Срби.
Она се залагала за независну Црну Гору, а ако то није могуће за велику самоуправу у федеративној Југославији.

Постојале су и две мале пројугословенски оријентисане странке:
Југословенска републиканска странка коју је предводио Јаша Продановић.
Југословенска социјалистичка странка коју је предводио Живко Топаловић.

Под утицајем Бољшевика у Београду је основана Комунистичка Партија Југославије 1919, а њу су основали Сима Марковић и Филип Филиповић.
Странка је прихватила Бољшевички програм, учланила се у Коминтерну и имала је око 65 000 чланова.

У току 1919. и 1920. у Краљевини је законе доносило привремено народно представништво у коме су били представници из свих југословенских крајева.

Први избори за народну скупштину КСХС одржани су 7.11.1920.

Наша скупштина имала је 419 посланика.
На изборима су победили демократе који су имали 92 посланика, радикали су имали 91, комунисти 59, а Хрватска Републичка Сељачка Странка је имала 50.
Остале партије су имале мање посланика.
За председника скупштине изабран је др. Иван Рибар.

У исто време одржани су избори за општинску власт.
Највише успеха имале су 4 водеће партије.
На изборима у Београду, Ужицу, Лесковцу и другим градовима Србије победили су комунисти.
Филип филиповић је изабран за градоначелника Београда, али влада у којој су били демократе и радикали, му није дозволила да преузм власт.

1920. влада је забранила рад Комунистичке Партије Југославије документом који се назива Обзнана.

На обзнану комунисти су одговорили атентатима.
Спасоје Стојић је покушао да убије краља Александра, а Алија Алијагић је убио министра унутрашњих послова Милорада Драшковића.

На атентате народна скупштина је одговорила законом о заштити државе.
Тим законом се забрањују све комунитичке, анархистичке и сепаратистичке партије, а ко се учлани у њих биће кажњен са 3 године затвора.

У Југословенској скупштини су биле честе свађе између Срба и Хрвата.
На седници 20.7.1928. Стјепан Радић је омаловажавао српске победе у Првом светском рату.
Те речи су наљутиле Стојана Рачића, радикалског посланика из Црне Горе, који је пуцао из пиштоља и убио два посланика Хрватске Сељачке Странке и ранио Стјепана Радића који је преминуо после месец и по дана.

Рачић је био у затвору до 1941. Касније се прикључио четничком покрету и партизани су га ухватили и стрељали 1944.

После атентата у скуштини су избиле велике антисрпске демонстрације у којима се тражила независна Хрватска.
Краљ је за председника владе поставио Антона Корошеца.

По закону о заштити државе из 1921. забрањена је Комунистичка Партија Југославије која је потом деловала у тајности и илегално.
Број чланова се смањио на хиљаду.
Неки су ухапшени, неки су отишли у иностранство, а неки су напустили партију.
Руководство је прво отишло у Беч, а потом и Москву.
У иностранству су комунисти одржавали конгресе, а најпознатији је био 4. конгрес одржан у Дрездену 1928.
На том конгресу за генералног секретара изабран је Ђуро Ђаковић.
Комунистича партија Србије је била под великим утицајем стаљина и коминтерне.
Стаљин је био незадовољан политиком краља Александра, који је примио у југославију велики број руских емиграната после револуције у Русији.
Стаљин је зато желео да уништи Југославију уз помоћ Комунистичку Партију Југославије.

На конгресу у Дрездену комунистичка парзија је издала резолуцију да се залаже за стварање независних држава Словеније, Хрватске и Црне Горе.
Македонија би требало да се припоји Бугарској, Стара Србија (Косово и Метохија) Албанији, а Срем, Банат и Бачка Мађарској.


ЈУГОСЛАВИЈА 1929-1934

После атентата прилике у земљи су се побољшале.
Краљ је за председника поставио Антона Корошеца.
На челу хрватске сељацке странке Стјепана Радића је наследио Влатко Мачек.

У договору са Французима и војском краљ Александар је укинуо видвдански устав, распустио скупштину, забранио политичке странке и успоставио диктатуру 6.1.1929.

За председника владе је поставио генерала Петра Живковића.

Изјавио је да у нашој земљи живи један народ - Југословени и да не би требало да буде посредника између краља и народа.
Држава је добила назив 3.10.1929.
Држава је била подељена на 9 бановина, по географском и природном принципу.
Бановине су биле: Дравска (Љубљана), Врбаска (Бања Лука), Дринска (Сарајево), Приморска (Сплит), Зетска (Цетиње), Дунавска (Нови Сад), Моравска (Ниш), Вардарска (Скопље), Савска (Загреб).
Београд, Земун и Панчево су представљали посебно управно подручје.

Диктатура краља Александра је имала много противника, нпр. Светозар Прибићевић и због тога је интерниран – није могао да напусти место пребивања.

Адвокат Анте Павелић је емигрирао у Беч где је основао хрватски револуционарни покрет, познатији под називом Усташе.
Усташки покрет се залагао за независну Хрватску која би се простирала од Јадранског мора до Дрине.
Они су тад основали војне базе у Аустрији, Мађарској и Италији где су припремали диверзанте који су убијали присталице Југославије и минирали југословенске пруге.
Организовали су устанак на Велебиту(Лички устанак) 1932. који је угушила војска. Павелић је говорио да су Хрвати Готи.

Против диктатуре је било и руководство Комунистичке Партије Југославије.
Она је позвала грађане на устанак.
Тада је полиција убила генералног секретара партије Ђуру Ђаковића и 7 руководилаца комунистичке омладине (7 секретара СКОЈ-а).

Због великих простеста у земљи и свету краљ Александар је саставио устав у септембру 1932. - Септембарски устав.

По уставу Југославија је била парламентарна монархија а законе су доносили скупштина и сенат.
Избори за скупштину су били јавни.
Посланике за скупштину бирао је народ.
Један део сенатора бирао је народ, а један део је именовао краљ.

Биле су дозвољене пројугословенски оријентисане партије које су имале присталице у целој земљи.

Генерал Петар Живковић је основао Југословенску Националну Странку.

Српски, Хрватски и Словеначки политичари који су били незадовољни овим уставом саставили су Загребачке Пунктације 1932.
Они су тражили самоуправу за крајеве северно од Саве и Дунава.
Због Пунктација Мачек и Корошец су једно време били у затвору.

Кад је Хитлер дошао на власт 1933, краљ Александар је сматрао да је угрожен мир због немачких агресивних планова.
Због тога је желео да у договору са Француском створи анти-немачки савез.
Члан ВМРО Величко Геориев у договору са усташама, убио је краља Александра у Марсеју 9.1.1934.
Атентат су припремиле Италија и Мађарска.

Краљевина Југославија је имала најбоље односе са Француском и Великом Британијом.

Наша земља је склопила војне савезе, Малу Антанту са Чехословачком и Румунијом и Балкански савез са Румунијом, Грчком и Турском.

Нача земља је имала лоше односе са већином суседа.
Према попису из 1910. године у Истри живело је 59% Хрвата и Словенаца и 41% Италијана.

После I Светског рата Италија је припојила Трст, Истру, Ријеку, Задар и нека острва на источној обали Јадранског мора.
Југославија је признала те границе уговорима у Рапалу и Риму.

Наши односи су били лоши и са Аустријом. Спорна област је била Корушка.

По попису из 1910. у Корушкој је живело 75% Словенаца и 25% Аустријанаца.
Друштво народа је одлучило да становништво Корушке референдумом одлучи којој ће држави да припадне.
На референдуму 2/3 је гласало за Аустрију, а 1/3 за Краљевину Југославију.
Сада у Корушкој живи 3% Словенаца.

Наши односи су били лошији са Мађарском.
Један део Срба се одселио из Мађарске у Краљевину Југославију.
Мађарска је била незадовољна губитком Баната, Срема и Бачке и зато је помогла усташки покрет.

Са Бугарском су били лоши односи јер је Краљевина Југославија припојила Цариград (Димитровград), Босилеград и Струмицу.
Због тога је Бугарска стално помагала ВМРО која је желела уједињење Македоније са Бугарском.

Она је вршила разне диверзије на нашим пругама и убила генерала Ковачевића.

Лоши односи су били и са Албанијом.
Албанија је помагала сепаратисте (Качаке у Старој Србији и Македонији) који су убијали Србе и нападали нашу војску.

Југословенска војска је заузела Тирану 1925.године и поставила на власт краља Ахмета Зобуа.
Наша земља је добила опомену од Друштва народа.

Највећи противници Југославије били су католичка црква и Коминтерна.
Католичка црква није желела да католици живе у већински православној земљи и зато је охрабривала сепаратизам Хрвата и Словенаца.
Коминтерна је била противник Југославије јер је краљ Александар примио велики број белих емиграната после грађанског рата у Русији.
Код нас је једно време живео један од команданата Беле Армије Вранел.
Бели су у нашој земљи основали цркву, школе и војне институције.
Њихови стручњаци су унапредили наше друштвене науке, затим су изградили неке наше познате палате, и унапредили су нашу оперу, балет и позориште.

Кад је Хитлер дошао на власт, односи са Совјетским савезом су се побољшали и Југославија ће са Совјетским савезом успоставити дипломатске односе 1940.

У краљевини Југославији је било око 40% неписмених.
Постојали су универзитети у Београду, Загребу и Љубљани, а било је и неких факултета у Суботици и Скопљу.
Радио станице су постојале у Београду, Загребу, Љубљани и Скопљу.

Југославија је постигла неке успехе у спорту.
Наша фудбалска репрезентација је освојила 3. место на светском првенству у Монтевидеу 1930.
Југословенска репрезентација у спорту хазена (врста рукомета за жене) је освојила прво место.


СПОРАЗУМ ЦВЕТКОВИЋ-МАЧЕК

Када је погинуо краљ Александар 9.10.1934. његов најстарији син Петар је имао 11 година.
Уместо њега је управљало намесништво које је предводио кнез Павле карађорђвевић, син Арсена, брата краља Петра Карађорђевића.
Он је дипломирао историју уметности на Оксфорду и имао је велику збирку слика која се сада налази у народном музеју.
Његова ћерка је Јелисавета Карађорђевић.

Избори за Југословенску скупштину су одржани 5.5.1935. и тада је председник владе био Богољуб Јевтић.
Његова листа је победила малом већином удружени српско-хрватску опозицију.
Кнез је био незадовољан резултатима избора и за председника владе је поставио радикала Милана Стојадиновића.
Он је био познати економски стручњак који је успео да смањи наше дугове према иностранству.
Он је основао нову партију Југословенску Радикалну Заједницу коју су чинили мањина радикала, Словенска људска странка и Југословенска Муслиманска Организација.
У опозицији су била већина радикала, демократе, земљорадничка и хрватска сељачка странка.
На челу удружене опозиције био је Влатко Мачек.

Стојадиновић је водио про-италијанску и про-немачку политику, а са тим земљама смо и највише трговали.
Његов узор је био Мусолини, а његове присталице су се облачиле у зелене кошуље и звали су га „вођа“.

Наша земља је склопила споразум о сарадњи са Италијом и пакт о вечитом пријатељству са Бугарском и Мађарском.

Односи са Британијом и Француском су захладнели.
Кнез Павле и Стојадиновић су желели да склопе споразум са Папом (конкордат) по којем би католичка црква добила велика права у нашој земљи.
То је изазвало велико незадовољство у Православној цркви.
Црква је организовала велике демонстрације 1937, а полиција је тукла свештенике.
Под притиском јавног мњења конкордат није прихваћен, а под чудним околностима је умро тадашњи патријарх Варнава.
За новог патријарха изабран је Гаврило Дожић.

Смедеревски адвокат Димитрије Љотић је основао политичку партију Збор.
То је била мешавина православних учења са идејама италијанских фашиста.

Избори за Југословенску скупштину су одржани у децембру 1938.
Југословенска радикална заједница је победила малом већином удружену опозицију коју је предводио Мачек.
Кнез је био незадовољан резултатима избора и зато је сменио Стојадиновића у фебруару 1939. јер га је оптужио за диктаторске намере и јер није поправио односе Срба и Хрвата.
За председника владе је поставио радикала и нишког градоначелника Драгишу Цветковића.

По британском и Француском савету Српски и Хрватски политичари су водили преговоре у пролеће и лето 1939.

Преговори су завршени 26.8.1939. када је потписан споразум о подели власти Срба и Хрвата (Цветковић-Мачек).
Договор је да Хрвати уђу у владу.
Мачек је постао потпредседик, а још неколико хрватских министара је ушло у владу.
Основана је бановина Хрватска.
Бана је именовао краљ (тада намесништво).
Први хрватски бан је био Др Иван Шубашић, који је био добровољац у Српској војски на солунском фронту.
Бановина Хрватска је обухватала: Загреб, Вараждин, Карловац, Книн, Госпић, Шибеник, Сплит, Дубровник, Осијек, Вуковар, Шид, Брчко, Травник, Мостар.
У бановини Хрватској су самостално одлучивали о унутрашњим пословима, просвети, здравству и судству.

Споразум Цветковић-Мачек је највише критиковао Српски Културни Клуб.
То је било удружење угледних Срба које је желело да се Југославија организује на федеративном принципу у којој би Срби имали велику самоуправу.
Председник Културног Клуба био је Слободан Јовановић, а секретар Драгиша Васић.


ТИТО

Сматра се да је Јосип броз Тито рођен у Кумровцу у Хрватском Загорју 1892.
Отац му је био Хрват, а мајка Словенка.
По занимању је био металски радник.
Радио је у фабрикама у Словенији, Аустрији и Чешкој.

У Првом светском рату се храбро борио у Аустро-угарској војсци на Српском и Руском фронту и добио је орден.
Руси су га заробили.
После октобарске револуције је постао комуниста.
Вратио се у Југославију, где је био члан КПЈ и синдикални руководилац.
Због комунитичке делатности је ухапшен и у затвору је провео 6 година.

После притвора је отишао у Москву и био је Стаљинов поверљив човек и руководио је чисткама у КПЈ.
Стаљин је поставио Тита за генералног секретара КПЈ 1937.
Тито се вратио у Југославију.
Тада је КПЈ имала око 8000 чланова и пословала је тајно.

Његови главни сарадници били су Александар Ранковић, Едвард Каредљ, Милован Ђилас, Моша Пијада, Коча Поповић и вођа комунистичке омладине СКОЈ Иво Лола Рибар, син др. Ивана Рибара.
Тито је руководио партизанским покретом у Југославији 1941-1945.
Надимак Тито добио је у рату.

После Другог светског рата био је на челу Југославије 1945-1980.

Оснивач је покрета несврстаних заједно са Индијским председником Нехруом и Египатским председником Насером.

недеља, 28. фебруар 2010.

26. ПРИПРЕМЕ ЗА ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ

Иако на страни победника, Јапан и Италија нису били задовољни резултатима првог светског рата.
Јапанци су желели царство у Азији и Океанији, а Италијани обнављање римске државе.

Јапан је напао Кину 1931. и основао вазалну државу Манџуко у северној Кини.
Њом је владао последњи кинески цар Пу Ји.
Јапан је објавио рат Кини 1937. Јапанци су користили биолошко оружје и изазивали кугу.

У Кини су постојала два покрета отпора. Председник кинеске владе био је Чанг Кај Шек, који је представљао грађанску и националну Кину.
Већину радника и сељака је предводио комуниста Мао Цетунг.

Пре јапанског напада те две политичке групе су ратовале, а онда су се заједнички бориле против Јапана.
Кад су Јапанци били побеђени 1945. настављен је грађански рат у Кини.
Комунисте је подржавао Совјетски савез, а Чанг Кај Шека Сједињене Америчке Државе.
У грађанском рату су победили Комунисти 1949, а Чанг Кај Шек се повукао на Тајван.
Сад постоје две кинеске државе: Народна Република Кина, којом управљају комунисти, која је чланица Уједињених нација и има милијарду и три стотине хиљада становника.
Тајван има око 23 милиона становника.

Италијани су напали Етиопију 1935. и освојили је за годину дана.
Албанију су припојили 1939.

На изборима у Шпанији 1936. победио је Народни фронт, који су сачињавали Републиканци, Социјал-Демократе и Комунисти, а подржавали су их Анархисти.
Против владе Народног фронта побунио се генерал Франко, који је основао фашистичку странку Фаланга.

Између Народног фронта и Фаланге се водио грађански рат од 1936. до 1939.
Народни фронт је помагао Совјетски савез. Њима у помоћ су дошли добровољци - комунисти и социјал-демократе из целе Европе. Борило се око 1700 грађана Југославије, који се називају Шпански борци.
Фалангу су подржавали католичка црква, Италија и Немачка.
Италијани су слали војску у Шпанију, а немачка авијација је бомбардовала положаје Народног фронта.
Посебно је настрадао град Герника у северној Шпанији, што је инспирисало Пикаса да наслика истоимену слику.
Француска и Велика Британија су прогласиле неутралност у Шпанском грађанском рату.
Франкове присталице на територијама којима је управљао Народни фронт називале су се пета колона.
Грађански рат у Шпанији се завршио Франковом победом 1939, а око милион Шпанаца је емигрирало у Француску и Мексико.

Када је Хитлер дошао на власт изјавио је да не признаје Версајски мир. Обновљена је војна индустрија.
Немачка је убрзо заузела Сарску и Рурску област, а уз помоћ домаћих нациста је припојила Аустрију у марту 1938. Тај догађај се назива Аншлус (нем. припајање).
У лето 1938. Немачка је затражила од Чешке да јој уступи Судетску област у којој је живело око 3 милиона Немаца. Чешка влада је одбила тај захтев.
У септембру 1938. у Минхену су се састали Хитлер, Мусолини, председник француске владе Парадије и председник британске владе Чемберлен.
Они су наредили Чешкој да мора да испуни Хитлеров захтев. Немци су заузели Судетску област у октобру 1938.
У марту 1939. Немци су заузели Чешку и прогласили је својим протекторатом. Под њиховом заштитом је основана Словачка држава.
Делове Чешке су заузеле Пољска и Мађарска.

25. НАЦИЗАМ У НЕМАЧКОЈ

После Првог светског рата власт су преузели социјалисти.
Цар Вилхем II је побегао у Холандију, а Немачка је постала република.
Социјалисти су се поделили на Социјал-Демократе и на Комунисте. Између њих су избиле борбе у којима су победили Социјал-Демократе. Њих је предводио Фридрих Еберт.

После првог светског рата Немачка је добила демократски устав који је усвојен у Вајмару, па се Немачка у то време назива Вајмарска република. Успостављена је парламентарна демократија и жене су добиле право гласа.

Најзначајније партије у Немачкој су биле: Центрум (католичка), Либерална, Социјал-Демократска и Комунистичка.
На власти су били Социјал-Демократе и Либерали.

Намачка је морала да плати велику ратну одштету и земљу је захватила велика економска криза.
Била је сташна инфлација, а посебно 1923, када је један долар вредео 2 милијарде и 400 милиона марака.

Адолф Хитлер је рођен у месту Брау Нау у Аустрији 1889.
Желео је да студира сликарство, али није положио пријемни испит на Бечкој Академији.
У првом светском рату се борио у немачкој војсци где је добио највише одликовање - гвоздени крст. Тешко је поднео пораз Немачке.
1919. се учланио у Немачку Социјалистичку Радничку Партију, која се звала Нацистичка.
Добио је подршку од неких угледних фабриканата и од генерала Лудендорфа.
Покушао је да преузме власт у Минхену 1923, али је војска угушила ту побуну.
У затвору је провео годину дана, где је написао књигу Моја борба.

Његове главне идеје су биле:
- За немачки пораз у рату су криви Јевреји и социјалисти.
- Версајски мир је неправедан и треба га поништити.
- Германи су водећи народ.
- Симбол нациста ја кукасти крст, који је позајмљен из индијске културе где је симбол среће и Сунца.
- Залагао се за антисемитизам (уништавање Јевреја)
Израз антисемитизам потиче од имена Нојевог сина Сема, који је по предању предак Јевреја.
- Словенима је наменио судбину робова.
- Био је противник парламентарне демократије и синдиката. Желео је да Немачком управља нацистичка партија на челу са Фирером (вођом).
- Био је вегетаријанац и волео је слаткише.

Хитлер је био у вези са својом блиском рођаком.
Пред смрт се оженио Евом Браун која је била млађа од њега 22 године.
Веровао је у астрологију.

Када је Хитлер изашао из затвора економска ситуација у Немачкој се поправила.
На власти су били Социјал-Демократе уз помоћ Либерала.
Велика економска криза је захватила Немачку 1930. и било је око 6 милиона незапослених.

Хитлер је организовао партијску војску- СА одреде и своју гарду - СС одреде, који су нападали политичке противнике.
Он је држао ватрене говоре и то углавном ноћу. У пропаганди је вешто користио радио и филм.

На изборима 1932, нацисти су добили 40% гласова и били су најјача странка у Немачкој.

Биле су сталне свађе између Социјал-Демократа и Комуниста.

Председник, маршал Хинденбург, је поставио Хитлера за председника владе крајем јануара 1933.

Када су нацисти преузели власт, запалили су зграду немачке скупштине - Рајхстаг и за то су оптужили Комунисте.
То су искористили да забране све остале политичке странке и успоставе своју диктатуру. Оснивали су концентрационе логоре за политичке противнике и први је био Дахау код Минхена.

Да би се приближио радницима, Хитлер је прогласио 1. Мај за државни празник и користио је црвену заставу.

Хитлер је себе сматрао великим стручњаком за уметничка питања.
За време нацистичке владе спаљене су књиге многих Јеврејских и социјалистичких писаца (Фројд, Маркс).
Такође није признавао уметност после импресионизма.

У нацистичкој партији се јавила опозиција коју је Хитлер уништио у Ноћи дугих ножева 1934.
Распуштени су СА одреди.

Хитлер је успео да поправи економске прилике.
Организовани су јавни радови и грађени су путеви.
Обновљена је војна индустрија.

Његови главни сарадници су били Хајнрих Химлер, који је организовао Гестапо (тајну полицију) и Гебелс, који је био на челу пропаганде.

Хитлер се залагао за "чистоту расе", забранио је бракове са Јеврејима и они нису имали право да раде у државној служби.
СС одреди су организовали сексуалне оргије на гробљу.
Да би "излечио" нацију Хитлер је наредио да се убију сви неизлечиви болесници и хомосексуалци.
Један Јеврејин је убио немачког дипломату у Паризу 1938. и тада је Хитлер организовао Кристалну ноћ
Опљачкане су многе јеврејске продавнице и уништене многе синагоге.

24. ФАШИЗАМ У ИТАЛИЈИ

После првог светског рата Италија је припојила јужни Тирол (област око града Болцано у северној Италији), Трст, Истру, Ријеку, Задар и нека острва на источној обали јадранског мора.

Италија је била парламентарна монархија којом је владала династија Савоја.
Краљ је био Виторио Емануел III, а краљица Јелена Петровић (Савојска).

Најзначајније политичке странке биле су: Конзервативна, Либерална, Социјал-Демократска и Комунистичка.
На власти су се смењивали конзервативци и либерали.

После првог светског рата социјалистички покрет се поделио на Социјал-Демократе и Комунисте.
Социјал-Демократе су желеле укидање капитализма постепеним реформама уз поштовање парламентарне деморкатије и вишестраначког система. Сматрали су да је октобарска револуција рано избила и да ће бољшевици моћи да задрже власт само уз помоћ страшне диктатуре.
Комунисти су подржали октобарску револуцију. Комунистичке партије су организоване у многим државама и бољшевици су им били узор.

У Москви је основана III Интернационала - Коминтерна.
То је био савез комунистичких партија света.
Коминтерна је помагала својим члановима новцем и пропагандним материјалом.

У Италији Социјал-Демократе и Комунисти су имали утицај на раднике и често су организовали штрајкове.

Бивши социјалиста, новинар Бенито Мусолини, који се храбро борио у првом светском рату, основао је Фашистички покрет 1919.
Он се залагао са обнављање римске републике из старог века.
Назив фашизам потиче од латинске речи fascis (сноп прућа), што је био симбол римских краљева.

Фашисти су основали своју партијску војску Црне кошуље, која је нападала политичке противнике.
Крајем октобра 1922, Фашисти су извршили марш на Рим. Краљ је поставио Мусолинија за председника владе.
Фашисти су убрзо забранили све остале политичке странке и успоставили су диктатуру.
Италија је постала корпоративна држава. Корпорације су скупштине у којима су били представници фабриканата, радника и државе.

Мусолини је склопио конкордат (споразум са католичком црквом) 1929. и тада је Италија признала Ватикан за самосталну државу.

Мусолини је управљао Италијом до 1943, када су га Фашисти збацили због пораза у рату.
Мусолинија и његову љубавницу су обесили италијански Партизани 1945.
Мусолинија су Италијани називали Дуче (вођа, војвода).

23. ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА ИЗМЕЂУ ДВА РАТА

Између два светска рата парламентарна демократија је примењивана у Сједињеним Америчким Државама, Великој Британији, Француској, Скандинавским земљама, Немачкој до 1933, Чехо-Словачкој и Швајцарској.

У парламентарној демократији све законе доноси скупштина, примењује се вишепартијски систем, а све посланике бира народ.
Избори су организовани сваке четврте или пете године.

У Сједињеним Америчким Државама је конрес увео прохибицију (забрану продаје алкохолних пића) 1920. Забрану није поштовала мафија.
Сједињене Америчке Државе је захватила велика економска криза 1929. Пропала је берза на Вол-Стриту у Њујорку. Многе банке и фабрике су престајале да раде и било је око 12 милиона незапослених.
Прилике у Сједињеним Америчким Државама је поправио Френклин Рузвелт, који је био на челу државе од 1933. до 1945. Он је применио идеје Џон Мајнард Кејнза да би држава требало да регулише привреду. План привредне обнове се назива Њу Дил. Држава је градила хидроелектране и аутопутеве и омогућила да се запосле незапослени радници. Рузвелт је укинуо прохибицију. Он је други део свог живота провео у колицима, јер је боловао од, тада неизлечиве, дечје парализе. Руководио је Сједињеним Америчким Државама у току другог светског рата.

среда, 03. фебруар 2010.

22. РУСКА РЕВОЛУЦИЈА


ПРВА РУСКА РЕВОЛУЦИЈА

Од 1613. до 1917. Русијом је владала породица Романов.
Цар Александар II је укинуо феудализам 1861. Кметовима је делио земљу под условом да плате земљопоседницима у року од 49 година.
У Русији су биле повезане држава и православна црква и утицале су једна на другу.
У 19. веку Русија је обухватала Сибир, делове средње Азије, Украјину, Белорусију, Финску, Естонију, Литванију, Летонију, Молдавију и делове Пољске.

У Русији је било доста Јевреја, који су прогоњени.
Неки су емигрирали у Сједињене Америчке Државе, а други у Палестину.

Главна привредна грана је била пољопривреда и Русија је често извозила жито у западну Европу.
Главни град је био Санкт Петерсбург.
Радници су живели тешко, плате су биле мале, а радно време је трајало по 14 сати дневно.
Русија је изградила Транссибирску железничку пругу од Москве до Владовостока (пут траје 7 дана).
У другој половини 19. века Русија је ратовала против Турске и помогла је балканским хришћанима да стекну слободу.

Руског цара Александра II убили су анархисти, а због учешћа у завери обешен је Лењинов старији брат.
Све законе у Русији доносио је цар, народ је имао само локално самоуправу, бирао је градске и губернијске скупштине.

Политичке партије нису биле дозвољене и оне су осниване тајно.
Основане су следеће политичке странке:
Конституционално демократска (Кадети), Социјално револуционарна (Есери), Мењшевичка и Бољшевичка.
Кадети су представљали богате грађане и интелигенцију и желели су да Русија буде парламентарна монархија.
Есери су представљали већину сељака и желели су да се велики земљопоседи поделе беземљашима и сиромашним сељацима.
Мењшевици и бољшевици су представљали раднике.
Мењшевици су желели да се капитализам укине постепеним реформама, а бољшевици револуцијом.

Бољшевика је било око 50 000 и били су добро организовани.
Предводио их је Владимир Иљич Уљанов, познат по надимку Лењин.
Лењин је рођен 1870. Његов старији брат Саша био је анархиста и одлуком власти је био обешен.
По занимању је био правник. Пошто је прихватио социјалистичке идеје, прогнан је у Сибир.
Побегао је из Сибира и емигрирао у Немачку и Швајцарску.

Јапан је напао Русију 1904. и Црна Гора је објавила рат Јапану.
Јапанци су победили на копну код Мукдена у северној Кини, а на мору код острва Цушима у близини обале Кореје.
Уз помоћ Сједињених Америчких Држава је склопљен мир, Јапан је припоијо Кореју, јужни део острва Сахалин и Курилска острва у Тихом океану.
После II светског рата Кореја се ослободила Јапанске власти, а Совјетски савез је поново заузео део Сахалина и Курилска острва.

Почетком 1905. у Санкт Петерсбургу су избиле радничке демонстрације, полиција је пуцала и убила неколико демонстраната.
Тако је почела I руска револуција 1905, чији су главни узроци пораз у рату са Јапаном, недостатак политичких слобода, жеља сиромашних грађана и беземљаша да се поделе велики земљишни поседи и тежња радника за већим платама и бољим условима рада.
У Русији су основани совјети радника, војника и сељака, избила је побуна и у ратној морнарици.
Морнари са оклопњаче Потемкин су отпловили у Румунију.

Крајем 1905. Цар Николај II је обећао Устав и политичке слободе и револуција се смирила.
Дозвољене су политичке странке и одржану су избори за скупштину, која се још назива и Дума. Цар је често распуштао Думу.
Велику улогу је имала тајна полиција Охрана.
Најпознатији председник владе почетком 20. века био је Столитин кога су убили анархисти.

Последњи руски цар Николај II владао је од 1894. до 1917.
Оженио се немачком принцезом Александром.
Они су имали четири ћерке и сина Алексеја, који је боловао од хемофилије.


ФЕБРУАРСКА РЕВОЛУЦИЈА

Кад је почео I светски рат 1914, Руси су одушевљено кренули у борбу, верујући да ће се рат брзо завршити.
Антанта је обећала Русији Цариград и Босфор.

Важну улогу на двору је имао чудотворац Распућин коју је успешно лечио царевог сина.
Он је имао подршку православне цркве и велики број љубавница. Убио га је један члан царске породице.

Због многобројних жртава и глади социјалисти су стално говорили против рата.
Војска и незадовољни грађани су преузели власт у Петрограду (бившем Санкт Петерсбургу) 8.марта (23.фебруара по старом календару) 1917.
Тај догађај се назива Фебруарска револуција.
Цар Николај II је ухапшен и прогнан у Сибир и проглашена је република.
Власт су преузели кадети и есери.
Први председник владе је био кадет кнез Лавов, а после њега адвокат есер Александар Керенски.
Ослобођени су сви политички затвореници.
Бољшевици и Мењшевици су основали совјете радника, војника и сељака који су представљали паралелну, незваничну власт.


ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА

Фебруарску револуцију Лењин је дочекао у Швајцарској.
Он је одмах почео преговоре са Немачком.
Обећао им је да ће Русија склопити мир са централним силама, а они су му дозволили да пређе преко њихове територије у Русију и дали му новац.
Лењин је стигао у Петроград у априлу 1917. и одржао чувели говор Априлске тезе.
Тада је рекао да је фебруарска револуција буржујска, а да ће у другој фази револуције радници преузети власт.
У јуну 1917. бољшевици су покушали да у Петрограду преузму власт, војска је угушила побуну, а Лењин је побегао у Финску.
Русија је наставила рат са централним силама.

У септембру 1917. генерал Корнилов је покушао да врати Цара на власт, али су његову побуну угушили привремена влада Керенског и бољшевици.

Лењин се вратио из Финске у Петроград.

Бољшевици су преузели власт у Петрограду у ноћи између 6. и 7. новембра 1917. и тај догађај се назива Октобарска револуција.

Знак за почетак револуције су дали морнари са крстарице Аурора.

Бољшевици су преузели власт у читавој Русији и законе је доносио совјет радника, војника и сељака.
Совјети су организовани у свим деловима Русије.

Кад су бољшевици преузели власт омдах су признали независност Финској, Естонији, Летонији и Литванији.

Велике земљопоседе су поделили беземљашима и сиромашним сељацима.
Рудници, банке и велике фабрике су прешле у државну својину.
Уведен је грегоријански календар.

Руска православна црква је изабрала патријарха Тихона.
Крајем новембра 1917. у Русији је су одржани избори за уставотворну скупштину.
Победили су есери са 75% гласова, бољшевици су имали 20% гласова, а остале партије 5%.
Када су бољшевици преузели власт председник владе Керенски се преобукао у жену и са српским пасошем је напустио Русију.

Српски дипломата Спалајковић је на једном пријему пљунуо Лењина и рекао му да је немачки шпијун.

Бољшевичка влада се назива совјет народних комесара. Председник је био Лав Троцки, јеврејин који се заправо презивао Бронштајн).
Новоизабрана скуштина се састала у Петрограду у јануару 1918.
Лењин је тражио од есерске већине да озакони одлуке бољшевика, а пошто је већина то одбила, Лењин је наредио морнарима да избаце посланике из скупштине и тада је рекао да ће питање власти у Русији решити грађански рат, а не буржоаска скупштина.
Троцки је успео да придобије неке цареве генерале и тако је основао Црвену армију.
Црвена армија је успела да одбрани Петроград од немаца у фебруару 1918.

Почетком марта 1918. Русија је склопила Брест-Литовски мир са централним силама који је био неповољан за Русију.


ГРАЂАНСКИ РАТ У РУСИЈИ

Од 1918. до 1922. у Русији је вођен страшан грађански рат између беле и црвене армије.

Црвену армију су чинили бољшевици и њихове присталице. У њој је био и велики број сељака који су се плашили да ће им, ако се врати стара власт, одузети земљу.
У областима које су биле под влашћу црвене армије бољшевици су укинули новац и роба се размењивала за робу (тај систем се назива ратни комунизам).

Белу армију су чинили присталице Цара, кадети и есери.
Они су наступали разједнињено.
Добијали су оружје од антанте, а неке франсуцке и британске јединице су им дошле у помоћ у Русију.

У грађанском рату у Русији је погинуло неколико милиона грађана, а и једни и други су користили терор.

Присталица белих, Дора Каплан, је покушала да убије Лењина у чему није успела, али се Лењин никада није опоравио од последица атентата.

Бољшевици су убили цара Николаја
II, његову жену и сву њихову децу у подножју Урала у јулу 1918.

Грађански рат је завршен победом Црвене армије 1922.

Неколико стотина хиљада белих се повукло са полуострва Крим у Турску, они су касније отишли у Француску и краљевину Југославију.

После победе бољшевика из Русије је емигрирало око милион, углавном угледних, грађана.


СОВЈЕТСКИ САВЕЗ У ДВА СВЕТСКА РАТА

Грађански рат у Русији је завршен победом црвене армије 1922.
Када су бољшевици преузели власт забранили су све остале политичке странке и завели су диктатуру.
Све најважније положаје у држави, војсци, полицији, привреди и култури су заузимали бољшевици.

Двадесетих година 20. века уведена је такозвана нова економска политика.
Обновљена је употреба новца.
Сељаци су имали право да своје вишкове продају на пијацама, а мале фабрике су биле у приватној својини.
У великим фабрикама је држава постављала директоре, одређивала цене и плате и одлучивала колико робе ће производити поједина фабрика.

Русија је променила назив у Савез Совјетских Социјалистичких Република 1922.
Састојала се од 15 република.
Совјетски савез је престао да постоји 1.1.1992. и од 15 република су настале самосталне државе.

Бољшевици су били непријатељи религије у њихово доба главни ауторитети у школама су били Маркс, Енгелс, Лењин и Дарвин.
Многе цркве су уништене па и највећа православна црква у Москви, посвећена Христу спаситељу, која је изграђена након победе над Наполеоном.
Многе цркве су претворене у домове културе, складишта и штале.
Убијен је руски патријарх Тихон.
Настрадали су многи свештеници и верници православне цркве и других верских заједница.

Док је Лењин био жив поставио је за генералног секретара бољшевичке партије грузијца Јосифа Висарионовича Џугашвилија, познатијег по партијском надимку Стаљин.
Стаљин је рођен 1879.
Студирао је православну теологију, касније се разочарао у православље и постао је атеиста и социјалиста.
Учланио се у бољшевичку партију и за њен рачун опљачкао једну банку. Због тога је прогнан у Сибир.
Неки кажу да је касније сарађивао са тајном полицијом Охрана.
Био је министар у Лењиновој влади, а касније је руководио црвеном армијом на обалама Волге.

Лењин је умро 1924.
Његово тело је балсамовано и сад се налази у маузолеју у Москви.
У његову част Петроград је променио назив у Лењинград, а сад се опет зове Санкт Петербург.

После Лењинове смрти уз помоћ бирократије, којом је вешто манипулисао, Стаљин је преузео власт у партији и у држави.
Његов главни супарник је био Лав Троцки.
Стаљин га је оптужио да је издајник и протерао из земље.
Троцки је прво отишао у Турску, затим је живео у Француској, па је отишао у Мексико где га је Стаљинов присталица убио гвозденом шипком.

У Стаљиново доба се примењивала планска привреда.
Изграђене су хидроцентрале у Сибиру и на Дњепру.
Основана је тешка индустрија у подножју Урала.
Стаљин је одлучио да узме земљу од сељака и претвори у државну имовину.
Они сељаци који нису на то пристајали, бивали би прогнани у Сибир.
Имања су претворена у совкозе (пољопривредне комбинате) и колкозе (сељачке заједнице).
За свој рад пољопривредници су примали плате.
У Стаљиново доба привреда је напредовала и Совјетски савез је постао трећа светска сила.
Пољопривреда је била лоше организована, тако да је тридесетих година 20. века од глади умрло неколико милиона грађана, а највише у Украјини.

Јапанци су често вршили провокације на граници Совјетског савеза са Манџуријом и Монголијом, али је црвена армија успешно одбијала све њихове нападе.

Стаљин је радио само ноћу, а дању је спавао,
Два пута се женио и имао је два сина и једну ћерку.
Сина су му убили немци у логору у другом светском рату.
Крајем 1934. је убијен један од Стаљинових сарадника Кирев.
Тада се показује права Стаљинова природа.
Никоме није веровао, а то психичко стање се назива параноја.
(Нпр. никада не би узимао јело док га неко други не проба)

У периоду од 1934. до 1939. у Совјетском савезу су организоване велике чистке.
Прогоњени су сви они који нису мислили на Стаљинов начин.
Убијено је око 750 000 грађана, а многи су прогнани у логоре у Сибир.
Сви неистомишљеници су оптужени као империјалистички шпијуни.
Стрељани су петорица совјетских маршала.
На смрт су такође осуђени и проглашени за издајнике преживели чланови лењиновог руковођства који су организовали октобарску револуцију.

Настрадали су и неки познати писци, попут: Максима Горког, Михаила Булгакова итд.
Самоубиства су учинили и песници Јесењин и Мајаковски, а и Стаљинова жена Светлана.
Убијени су и оснивачи Комунистичке Партије Југославије Филип Филиповић и Сима Марковић, који су се склонили у Совјетски савез.
О грађанском рату је писао Михаил Шолохов у роману Тихи Дон.
Живот у стаљиновим логорима је описао Александар Солжењицин у роману Архипелаг Гулаг.

Стаљин је био на челу Совјетског савеза у току другог светског рата и доста је допринео победи над Немачком.
Умро је 1953.

уторак, 02. фебруар 2010.

21. ВЕРСАЈСКИ МИР И ДРУШТВО НАРОДА

Као последица првог светског рата у Европи су пропала 4 царства: Руско, Немачко, Аустро-Угарско и Турско.
У Русији су власт преузели бољшевици.
У Немачкој је проглашена република, а цар Вилхелм II је емигрирао у Холандију.
Аустро-Угарска је подељена на неколико држава: Аустрију, Мађарску, а део је припао краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.
Турска је, такође, постала република. Од ње су се одвојиле арапске области које су поделиле Велика Британија и Француска.

Од Велике Британије се одвојила Ирска.
Северна Ирска (Алстер) и даље припада Великој Британији.

Први светски рат је завршен мировном конференцијом у Версају, која је одржана од јануара до јуна 1919.
Главне одлуке су доносили амерички председник Вудро Вилсон, британски председник владе Лојд Џорџ и француски председник владе Жорж Клеменсо.
Велики утицај су, такође, имале Италија и Јапан.
У делегацији краљевине Срба, Хрвата и Словенаца били су Анте Трумбић, Јован Цвијић и Михаило Пупин.
Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца су прву признале Сједињене Америчке Државе, а потом и друге веће силе.

Почетком јуна 1919. је потписан Версајски мир са Немачком.
Немачка је морала да плати велику ратну одштету (репарацију).
Француска је припојила Алзас и Лорен.
Немачка је морала да уступи неке своје територије Белгији, Данској и Пољској, а све своје колоније је предала Антанти.

Привредно најразвијеније области Сар и Рур привремено су окупирале Француска и Белгија.

Немачка војска је имала право на 100 000 војника и 30 000 морнара и није смела да има топове, тенкове и авионе.
Мировни уговори са осталим Централним силама потписани су у предграђима Париза у току 1919. и 1920. године:
Са Аустријом у Сен Жермену, са Мађарском у Трианону, са Бугарском у Неју и са Турском у Севру.
По уговору у Неју, краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је од Бугарске припојила Цариброд (Димитровград), Босилград (југоисточна Србија) и Струмицу (југоисточна Македонија).

Између Турске и Грчке је ибио рат.
Турци су протерали Грке из Мале Азије, а Грци велики број Турака из северне Грчке.
Мир је склопљен у Лозањи (Швајцарска).


ДРУШТВО НАРОДА

На Версајској мировној конференцији амерички председник Вудро Вилсон је предложио да се оснује Друштво народа, организација држава света која би чувала мир у свету и унапређивала сарадњу међу државама.
Друштво народа је настало у Женеви 1920.
На почетку је било укупно 26 држава, а касније 60. Међу њима је била и краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Главне одлуке је доносио Савет безбедности, чији су чланови били Велика Британија, Француска, Немачка, Италија, Јапан и Совјетски савез.
Сједињене Америчке Државе нису биле члан Друштва народа, јер амерички конгрес није прихватио Вилсонов предлог.

Друштво народа није успело да сачува мир у свету.
Јапан, Италија и Немачка су га напустиле да би оствариле своје агресивне планове.
Совјетски савез је искључен када је напао Финску 1939.

20. СТВАРАЊЕ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

О оснивању заједничке југословенске државе први пут су размишљали наши протестанти у 16. веку.
О уједињењу јужних Словена је писао и Илија Гарашанин у Начертанију 1844.
Те идеје су заступали кнез Михаило и ђаковачки бискуп Јосип Јурај Штросмајер.
Почетком 20. века југословенске идеје су се пропагирале на Београдском и Загребачком универзитету.
Хрватски ликовни уметници су излагали у српском павиљону на Светској изложби у Риму.
После победе у Балканским ратовима порастао је углед Србије.

У првом светском рату Јужни Словени су ратовали на обе стране.
Група југословенских политичара из Аустро-Угарске је емигрирала у Италију, Француску и Велику Британију кад је почео рат.
Они су основали Југословенски одбор, чији циљ је био уједињење Југословена из Аустро-Угарске са Србијом и Црном гором.
Одбор је углавном држао састанке у Лондону.
Предводили су га Франо Супило, Анте Трумбић, Иван Мештровић, Никола Стојановић итд.
Најпознатије Мештровићеве скулптуре су Победник у Београду, споменик Незнаном јунаку који подсећа на Кирову гробницу у Ирану и споменик Николи Тесли у Загребу.

За време Колубарске битке у децембру 1914. српска Народна скупштина је усвојила Нишку декларацију да се Србија бори за ослобођење и уједињење са својом поробљеном браћом Србима, Хрватима и Словенцима из Аустрије.

Када су Централне силе окупирале Србију и Црну гору почетком 1916. југословенски политичари, посланици у аустријском парламенту, саставили су Мајску декларацију 1917.

У Мајској декларацији пише да Југословени желе велику самоуправу у оквиру Хабзбуршке монархије. Потписнике је предводио Словенац Антон Корошец.

Као одговор на Мајску декларацију сатали су се представници српске владе и југословенског одбора на острву Крф у јулу 1917.
Потписали су Крфску декларацију у којој пише да се српска влада и југословенски одбор залажу за стварање заједничке југословенске државе, која би била парламентарна демократија, којом би владала династија Карађорђевић.

Почетком 1918. стварање југословенске државе су подржали амерички председник Вилсон и бољшевици.

После српских и француских победа на Солунском фронту 15.9.1918. Југословени из Аустро-угарске прогласили су одвајање од Хабзбуршке монархије крајем октобра 1918.
Основано је Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба којим су руководили Антон Корошец и Светозар Прибићевић.

На позив Народног вијећа српска војска је прешла Саву, Дунав и Дрину и помогла при ослобођењу југословенских крајева од аустро-угарске власти.

Српска влада и Народно вијеће потписали су Женевску декларацију о припремама за уједињење.
Народна скупштина Срема у Руми одржана 24.11.1918. одлучила је да се тај крај припоји Србији.
Народна скупштина Бачке, Баната и Барање одржана у Новом Саду 25.11.1918. одлучила је да се ти крајеви уједине са Србијом.
У Подгорици је одржана Скупштина Срба у Црној Гори 26.11.1918. Одлучено је да се Црна Гора уједини са Србијом и да се забрани повратак краљу Николи у Црну Гору. На Божић 7.1.1919. присталице краља Николе су се побуниле у околини Цетиња али је војска угушила ту побуну.

Италијани су почели да освајају Словенију и Далмацију и зато је Народно вијеће желело да што пре дође до уједињења и стварања федеративне државе.
Послало је делегацију у Београд да преговара о уједињењу.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је створена у Београду 1. децембра 1918.
Документ о уједињењу потписали су престолонаследник Александар у име Србије, а у име Народног вијећа Анте Павелић Зубар.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је на почетку имала око 12 милиона становника.

19. СРБИЈА И ЦРНА ГОРА (ПРВИ СВЕТСКИ РАТ)


ЦЕРСКА И КОЛУБАРСКА БИТКА

Аустро-Угарска је напала Србију 28. јула 1914. године.
Тада је српски краљ био Петар Карађорђевић.
Он се одрекао престола у корист сина Александра због сукоба са Црном руком. Краљ и влада су тада отишли у Ниш.
Српска војска је имала око 400 000 војника и била је подељена на три армије.

Врховни командант, начелник генералштаба, био је војвода Радомир Путник.
Командант прве армије: Петар Бојовић.
Командант друге армије: генерал Степа Степановић.
Командант треће армије: Павле Јуришић Штурм (пореклом лужички Србин), који је после првог светског рата извршио самоубиство.

Аустро-угарске трупе су се налазиле у Срему и Босни.
Њима је командовао генерал Оскар Поћорек.
Аустро-угарска војска је прешла Дрину и Саву 12.8.1914.
Заузела је Шабац и извршила многа убиства и силовања.
О томе је свет обавештавао швајцарски професор Арчибалд Рајс, који је први светски рат провео са Србима, а после завршетка рата је узео југословенско држављанство. Умро је и сахрањен у Београду.

Друга армија је дочекала Аустријанце на планини Цер у близини Шапца.
Церска битка је трајала од 12. до 24. августа, а највеће борбе су се водиле код села Текериш у ноћи између 15. и 16. августа.
Аустријанци су поражени и повукли су се из Србије 24. августа.
Церска битка представља прву победу Антанте у првом светском рату, а због успеха у борби командант друге армије, Степа Степановић, је проглашен за војводу.

По савету Антанте српска и црногорска војска су кренуле у офанзиву.
Црногорском војском је командовао сердар Јанко Вукотић.

Српска војска је ослободила Земун, а Црногорци су ослободили Вишеград и стигли до Сарајева.
Српскоцрногорска офанзива је уплашила бечки двор и у аустро-угарској штампи је писало да Срби морају умрети.

Аустријска војска је поново прешла Дрину и Саву почетком септембра 1914.
Од септембра до новембра 1914. водило се неколико ратова који су познати под називом Битке на Дрини.
Најжешће борбе су вођене код Мачковог камена у близини Крупња у западној Србији.
Положаји су десет пута прелазили из руке у руку.
Почетком новембра српској војсци је понестало муниције. Аустријанци су то искористили и заузели Шабац, Ваљево и Београд.
Врховна команда је одлучила да се наша војска повуче на линију Горњи Милановац - Сувобор - Колубара.

Од 16. новембра до 15. децембра 1914. водила се Колубарска битка, која се дели на дефанзивну и офанзивну фазу.
У дефанзивној фази Срби су бранили достигнуте положаје. У борбама је погинуо вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић.
Јосип Броз Тито је ратовао у аустро-угарској војсци у церској и колубарској битци.
Генерал Петар Бојовић се разболео и на челу прве армије га је заменио генерал Живојин Мишић. Војвода Путник и генерал Мишић су направили план за контранапад.
Крајем децембра је стигла муниција из Француске, а краљ Петар је дошао на фронт да охрабри војнике.
Када се српска војска опоравила започела је противнапад 3.12.1914.
Највеће борбе су се водиле код села Варовнице на Космају.
Аустријанци су поражени и напустили су Србију 15. децембра.
Наша војска је заробила око 40 000 аустријских војника.

Колубарска битка представља највећу победу српске војске и она се изучава на свим војним академијама.
Због успеха у борби, генерал Мишић је проглашен за војводу, а асутро-угарски маршал Поћорек је дао оставку.



ПОВЛАЧЕЊЕ КРОЗ АЛБАНИЈУ И МОЈКОВАЧКА БИТКА

У првој половини 1915. Србију је напала епидемија пегавог тифуса. У помоћ су дошле болничарке из Велике Британије.
Од тифуса је умрло око 100 000 грађана, а међу њима је била и наша позната сликарка Надежда Петровић.

Најбољи српски роман о првом светском рату је Српска трилогија од Стевана Јаковљевића и Време смрти од Добрице Ћосића.
О приликама у Србији 1915. је писао амерички новинар Џон Рид, који је касније отишао у Русију где је отпочео Октобарску револуцију у књизи 10 дана који су променили свет.

Аустро-угарски пораз у Србији је забринуо Немце и они су одлучили да им помогну.
Немачка и Аустро-Угарска су поново напале Србију почетком новембра 1915.
Највећи отпор је пружила Одбрана Београда, којом је командовао мајор Драгутин Гавриловић.
Он је рекао војницима да је врховна команда избрисала њихов пук, да њихови животи више не постоје и зато их је позвао у борбу за краља и отаџбину.

Централне силе су заузеле Београд, а српска војска се постепено повлачила.
План је био да се повеже са Французима у Македонији и Грчкој, међутим Централне силе су обећале Бугарима Македонију и источну Србију, па су они напали Србију 15. октобра 1915.

Бугари су заузели Скопље и пресекли су одступницу српској војсци.
Тада су Краљ и Влада одлучили да се српска војска повлачи кроз Црну Гору у албанско-јадранско приморје где би се састала са силама Антанте.
Повлачили су се Краљ, Престолонаследник, Влада, посланици српске скупштине, државни архив, ратни заробљеници, затвореници и душевни болесници.
Повлачење је трајало од септембра 1915. до фебруара 1916. Извршено је под тешким условима: мраз, дубок снег, глад и напади Албанаца.
Од Албанаца, Србе је подржао само Есад-паша, кога су Албанци убили након првог светског рата.

Почетком 1916. српска војска је стигла у албанско-јадранско приморје.
Италијани нису желели да помогну Србима јер наша земља није признала лондонски пакт.
Због тога су Срби морали да наставе повлачење дуж албанске мочварне обале још 200 километара.
Руски цар, Николај II је запретио Антанти да ће Русија склопити мир са Централним силама, ако се не помогне Србима.
Французи су послали бродове у албанску луку Валона и превезли су 150 000 људи на грчко острво Крф.
На Крфу је опет избила епидемија тифуса и оболели су одведени на оближње острво Видо.
Преминули су сахрањивани у плавој гробници, о чему је писао Милутин Бојић.

Крајем 1915. Аустро-Угарска је почела напад на Црну Гору.
Под командом сердара Јанка Вукотића Црногорци су успели да победе аустро-угарску војску код Мојковца у долини Таре 6. и 7. јануара 1916.
Аустро-угарске трупе из Боке Которске су заузеле Ловћен и Цетиње средином јануара 1916.
Краљ Никола је отишао у Италију, а црногорска војска је капитулирала.
Краљ Никола је умро у Италији, а његови посмртни остаци су касније пренесени на Цетиње.

Почетком 1916. Централне силе су окупирале Србију и Црну Гору.
Аустро-Угарска је заузела Црну Гору, Београд, Шумадију и западну Србију.
Забрањена је употреба ћирилице, а у Београду су издавали новине на хрватском и латиници.

Многи угледни Срби и јужни Словени су били ухапшени и одведени у логоре: књижевник Иво Андрић, историчар Владимир Ћоровић, научник Милутин Миланковић и многи други.

У Бања Луци је око 150 угледних Срба осуђено на смрт, али је под притиском јавног мњења смртна казна замењена затвором.

Аустро-Угари су уништили Његошеву капелу на Ловћену.

Бугари су присвојили Македонију и јужну Србију, забранили су употребу српског језика, а у школама и државној управи се користио бугарски.
Спаљивали су српске књиге и убијали свештенике.


СОЛУНСКИ ФРОНТ

На Крфу су били престолонаследник Александар, српска влада на челу са Пашићем и посланици Народне скупштине.
Кад се српска војска опоравила, Французи су превезли у Солун око 150 000 Срба у лето 1916.

На граници Грчке са Македонијом и Бугарском настао је Солунски фронт.
Тамо су ратовали Руси и Срби против аустроугарских и бугарских војника.
Антантиним трупама командовао је генерал Франш д'Пере.
Војвода Путник се разболео и умро у Француској.
На челу српске војске је био војвода Мишић.

У септембру 1916. водила се велика битка на врху Кајмакчалан (2500 м), који се налази на планини Ниџе, на граници Македоније и Грчке.
Битка је трајала 3 недеље, Срби су заузели Кајмакчалан и том приликом је погинуло 10 000 Срба, а међу њима и војвода Вук.
Наша војска је ослободила Битољ.

Од новембра 1916. до децембра 1918. на Солунском фронту се водио Позициони (Рововски) рат.
У помоћ Србима је дошло око 30 000 југословенских добровољаца. То су углавном били Срби који су ратовали у аустријској војсци и предали се Русима на Источном фронту и добровољци из САД.
Основане су две југословенске дивизије.

Почетком 1917. Бугари су желели да регрутују Србе у своју војску.
Због тога је избио Топлички устанак крајем фебруара 1917.
Устанике су предводили Коста Војиновић и Коста Миловановић Пећанац.
Устаници су ослободили Куршумлију и Прокупље.
После 15 дана Бугари и Аустријанци су угушили устанак и убили су око 20 000 грађана. Касније је погинуо и Коста Војиновић.

На Крфу и у Солуну главне одлуке су доносили регент Александар, председник српске владе Никола Пашић и руководилац обавештајне службе Драгутин Димиријевић Апис.
Регент и Пашић су оптужили Аписа да је покушао да убије престолонаследника. Апис и његова два сарадника су ухапшени и одржано је суђење у Солуну. На суђењу Апис је признао да је организовао Сарајевски атентат. Такође, изјавио је да никада није покушао да убије краља Александра. Судије нису прихватиле његову одбрану и Апис и његови сарадници су осуђени на смрт. Стрељани су у Солуну.
Последње Аписове речи су биле ''Живела Југославија''.
У Титово доба одржано је ново суђење Апису на коме је утврђено да су оптужбе против њега биле лажне.

Срби и Французи постигли су победу на Солунском фронту 15.9.1918.
Највеће борбе су се водиле на врховима Добро поље и Ветерник.
Крајем септембра наша војска је ослободила Скопље и стигла на бугарску границу.
Бугарска је капитулирала.

Српском првом армијом је поново командовао генерал Петар Бојовић.
Срби су ослободили Ниш 12. октобра, а касније и Црну Гору.
Београд је ослобођен 3. новембра, а српска војска је прешла Саву, Дунав и Дрину и учествовала је у ослобођењу Војводине, Босне, Хрватске и Словеније.
Због успеха у рату, генерал Бојовић је проглашен за војводу, а такође српски војвода је постао и Франш д'Пере.

Наша војска је заробила команданта Балканског фронта, немачког маршала Макензена. Србија је победила у Првом светском рату, али је погинуло 1,3 милиона људи (сваки трећи мушкарац).

18. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

УЗРОК И ПОВОД

Велика Британија, Француска и Русија имале су доста колонија и биле су задовољне. Немачка, Аустро-Угарска и Италија имале су мало колонија и нису биле задовољне.

Повод за рат био је Сарајевски атентат.
Члан Младе Босне, Гаврило Принцип, је убио аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда 28.6.1914.
Престолонаследник је у Сарајеву присуствовао аустро-угарским маневрима на српској граници. Полиција је ухапсила Принципа, а пошто је био малолетан према тадашњим законима осуђен је на доживотну робију. У току Првог светског рата умро је у затвору Терензи у Чешкој.

У договору са Немачком, Аустро-Угарска је хтела да искористи Сарајевски атентат као повод за рат. Бечки двор је упутио ултиматум Србији тражећи да Аустро-Угарска полиција истражује околности атентата у Србији. У договору са Русијом председник српске владе Никола Пашић је одбио ултиматум.

Аусто-Угарска је објавила рат Србији 28.7.1914. и тако је почео I светски рат.
Русија је прогласила мобилизацију војске. Немачка је објавила рат Русији 1.8.1914, а Русија је заратила против Аустро-Угарске.
Немци су напали Француску и Белгију 4. августа, а Велика Британија је заратила против Немачке. Црна Гора је објавила рат Аустро-Угарској 5. августа, а Италија је прогласила неутралност.

Први светски рат је трајао од 1914.-1918. године. Ратовале су Антанта и Централне силе.
На страни Антанте борили су се Велика Британија, Француска, Русија, Јапан, Италија, САД, Белгија, Румунија, Србија, Црна Гора.
На страни Централних сила ратовале су Немачка, Аустро-Угарска, Бугарска и Турска.
Ратовало се пушкама, митраљезима и топовима.
Коришћене су мине, а подморнице су потапале ратне и трговачке бродове.
Настало је и ваздухопловство, које се на почетку користило за извиђање.
У саставу ваздухопловства били су балони (цепелини, дирижабли) и авиони.
Водиле су се и прве ваздушне борбе између немачких и британских пилота.

Државе су улазиле у рат због различитих мотива.
Јапан је заратио против Немачке да би напао немачке колиније у Кини и Океанији.
Италија и Бугарска су ушле у рат јер су им војни савези обећали југословенске области.

Пошто су мушкарци били у рату, у фабрикама су почеле да раде жене.


ГЛАВНИ ФРОНТОВИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Главни фронтови у првом Светском рату били су:
Западни - у Француској и Белгији
Источни - у Пољској и Украјини
Фронт на Сочи - пограничној реци између Словеније и Италије
Балкански - или Солунски
Фронт на Кавказу


МАРНА

Немци су планирали да постигну брзу победу на западу, а онда да се окрену на исток, тзв. Шлифенов план.
Главни немачки команданти су били генерали Хинденбург и Лудендорф.
На почетку рата Немци су заузели део Белгије и североисточне Француске.
Французима су у помоћ дошли Британци.
Немци су стигли у близину Париза.
Французи и Британци су победили Немачке трупе на обалама реке Марне у близини Париза почетком септембра 1914.
После тога се на западу водио Рововски рат.

На источном фронту борбе су се водиле у Пољској и Украјини, тада је Пољска била подељена између Немачке, Аустро-Угарске и Русије.
На почетку рата, Руси су продрли у источну Пруски (то је сада део Русије око Калињинграда на обали Балтичког мора између Литваније и Пољске).
Немци су успели да зауставе Руску офанзиву и тада је самоубиство извршио командант руске војске генерал Самсонов.
Руси су имали много више успеха у рату против Аустро-Угарске.
Ослободили су западну Украјину и Лавов.

У јесен 1914. Турска је напала Русију и борбе су се водиле на Кавказу.
Антанта је обећала Русији Истамбул и Босфор.


ИПР

После битке на Марни на западу се водио рововски или позициони рат.
Војске су биле у рововима одвојене бетонским заклонима и бодљикавом жицом.
Много се гинуло, а мало напредовало. У штампи је често писало "На западу ништа ново".

У пролеће 1915. Немци су први пут у рату употребили бојни отров код белгијског града Ипр.
Отров се назива иперит и направљен је на бази хлора.

Италија и Антанта су преговарале и потписале су Лондонски уговор 26.4.1915.
Италија је обећала да ће ући у рат против Централних сила, а Антанта је обећала Италији аустро-угарске територије: јужни Тирол, Истру, Ријеку и јадранско приморје северно од Сплита.
Италија је напала Аустро-Угарску у мају 1915. и борбе су се водиле на обалама реке Соче.
У Аустро-Угарској војсци су ратовали многи Словенци, Хрвати и Срби на италијанском, руском и балканском фронту.
Аустро-угарском војском на Сочи је командовао Србин из Лике генерал Светозар Боројевић.

На Источном фронту, у току 1915, Немци су заузели Варшаву, Вилнус и Ригу.
Аустријанци су поново освојили западну Украјину.

У пролеће 1915. Британци су се искрцали на Дарданели. Поражени од Турака и Немаца, повукли су се у Грчку.

У току првог светског рата, Турци су убили око милион и по Јермена које су оптужили за сарадњу са Русима.


ВЕРДЕН

Код тврђаве Верден у источној Француској се водила највећа битка у првом светском рату.
Она је трајала од фебруара до новембра 1916. и у њој учествовало око два милиона војника.
Немци су нападали Верден који је бранио француски генерал Петен.
Немци нису успели да освоје трвђаву и у битци је погинуло око 700 000 војника.

У лето 1916. Британци су први пут користили тенкове на обалама Соме у северној Француској.

У мају 1916. водила се највећа поморска битка у првом светском рату у близини данске обале код полуострва Јиланд.
Ратовали су британска и немачка морнарица.
Битка се завршила нерешено, али пошто су Британци имали више бродова, немачка ратна морнарица није више смела да напушта луке до краја рата.
___________________________________

У лето 1916. под командом генерала Брусилова, руска војска је поново ослободила Украјину и стигла до Карпата.
Охрабрена руским победама, Румунија је објавила рат Централним силама.
У румунској војсци су ратовали српски и југословенски добровољци, који су напустили руску војску и предали се Немцима.

Румуни су доживели тежак пораз, Немци и Аустријанци су заузели Букурешт, а од катастрофе Румуне је спасла руска војска.

УЛАЗАК СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА У РАТ И ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА

У току првог светског рата немачке подморнице су потапале америчке и британске трговачке и војне бродове.
Немачки диверзанти су минирали неке америчке фабрике оружја.

Због тога је амерички председник Вудро Вилсон објавио рат Немачкој 1917.
После годину дана америчке трупе су дошле у Француску.

У јесен 1917. аустроугарска војска је победила Италијане код Кобарида на Сочи и заузела северни део Италије до реке Пијаве.

Новембра 1917. бољшевици су преузели власт у Русији и да би задржали власт склопили су мир са Централним силама у Брест-Литовску (Белорусија) почетком марта 1918.
По овом миру Украјина и Белорусија су стекле независност, али су се у њима задржале немачке трупе.
После немачког пораза у Првом светском рату Русија није више признавала овај мир.

Британски пуковник Лоренс од Арабије је организовао устанак Арапа против турске власти.
Британци и Арапи су заузели Јерусалим и Палестину 1917.